Вести

Епископ Стефан (световно Стеван Боца; Муњавa, 21. август 1916 - манастир Жича, 4. фебруар 2003) је био епископ далматински и жички, професор богословља и црквени писац. Рођен је 21. августа 1916. године у Муњави (Јосипдол), срез Огулин, где је завршио основну школу. Нижу гимназију завршио је у Огулину, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски и Филозофски факултет Универзитета у Београду. За катихету у Оточцу, постављен је 1939. године. Епископ горњокарловачки Сава га 1940. године рукополаже за ђакона. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где врши катихетску дужност у Крагујевцу до 1949. године. Године 1955. постављен је за професора Богословије Светог Саве у манастиру Раковици код Београда, а 1958. године, одлази у Енглеску, где је са радом „Хришћанско васпитање деце у средњем адолесцентском добу“ дипломирао на Колеџу Светог Августина у Кентерберију. На студијама у Енглеској затекао га је избор за епископа далматинског. Замонашен је 10. јула 1959. године у манастиру Раковици од патријарха Германа, а рукоположен на Петровдан исте године од митрополита солунског Пантелејмона. Патријарх српски Герман и патријарх антиохијски Теодосије, уз саслужење више архијереја, хиротонисали су га 9. августа 1959. године у Саборној цркви у Београду.

Бранко Пешић (Земун, 1921 - Лињано, 2006), био је архитекта и професор на факултету као и пројектант многих великих објеката у Београду и у свету. Технички факултет у Београду -архитектонски одсек уписао је 1939, но услед ратног прекида студија дипломирао је 1947. године. У периоду 1947 - 1951. радио је као пројектант, шеф градилишта и бироа у Дирекцији за изградњу Новог Београда. Године 1951. изабран је за асистента на Грађевинском факултету у Београду где, до пензионисања 1986.  ради у својству предавача, затим професора на предмету Зградарство. Био је и хонорарни асистент на Архитектонском факултету у Београду. Исти предмет, предавао је више година и на факултетима у Нишу, Новом Саду, Зрењанину и Подгорици. Аутор је уџбеника за предмет Зградарство, као и већег броја објављених књига и стручних радова. Од његових 117 реализованих пројеката најзначајнији су: југословенски павиљони на бројним међународним сајмовима (међу којима су највећи у Њујорку, Лозани, Москви, Паризу, Диселдорфу и Пекингу); пројекти више зграда у Београду. Вршио је и надзор над реализацијом својих пројеката. Учествовао је на 28 архитектонских конкурса на којима је добио 20 награда.

 

Народна библиотека „Јован Поповић“ из Кикинде је четрнаести пут расписала наградни литерарни конкурс „Ђура Ђуканов“. Награда се, по пропозицијама, додељује за најбољу збирку прича аутора млађег од тридесет година писану на српском језику, под условом да рукопис претходно није био објављиван у целости или у деловима.

Награда подразумева штампање књиге џепног формата, у тврдом повезу и тиражу од 350 примерака.

Рок за достављање рукописа је 31. мај 2018. године.

Рукописе достављати искључиво у електронском формату на следећу адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. с назнаком „За литерарни конкурс Ђура Ђуканов“.

Бранислав „Брана“ Црнчевић (Ковачица, 8. фебруар 1933. - Београд, 14. април 2011.) је био српски књижевник, афористичар, новинар, сценариста и политичар. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Своју каријеру је започео новинарско-уредничком фазом. Био је дугогодишњи уредник ,,Јежа"“, као и у листу за децу „Мали јеж“ и рубрике за културу у листу ,,Дуга". Објављивао је колумне у разним листовима и часописима, међу којима су ,,НИН“, ,,Политика" и ,,Печат". У међувремену, објавио је своју прву књигу за децу Босоноги и небо, а нешто касније и прву збирку афоризама Пиши као што ћутиш. На књижевну сцену је ступио под псеудонимом Винон Румски и Бранислав БИП. Током своје каријере, дуге безмало пола века, објавио је тридесетак књига за децу, романа, прича, телевизијских драма, збирки песама и афоризама… Највише издања имао је његов Дневник једног... Добитник је награде „Змајевих дечјих игара“ за стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, 1987. године, те награда Златни беочуг за животно дело (Београд, 2010), Златни кључић града Смедерева за књижевност за децу, Златни крст Цара Лазара за песништво (Грачаница, 2010), Мајсторско писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ (Врање, 2011). Црнчевићева дела су осећајна, једноставна и бајковита, што га препоручује како деци, тако и одраслим читаоцима. За грађу својих дела, он је узимао стварне, разигране, али и тужне слике живота. Књижевној теми приступао је анегдотски са становишта хумора и фине ироније. Афоризми које је објављивао углавном су на тему карактера Срба и проблема мале државе.

 

Добитник НИН-ове награде за 2017. годину је Дејан Атанацковић за роман "Лузитанија" у издању "Бесне кобиле".

У најужем избору за НИН-ову награду, поред Атанацковића, били су романи "Сродници" Јовице Аћина ("Лагуна"), "Горгоне" Мире Оташевић ("Геопоетика"), "Данас је среда" Давида Албахарија ("Чаробна књига") и "Сребрна магла пада" Срђана Срдића ("Партизанска књига").

Дејан Атанацковић је конкурисао својим првим романом у издању "Бесне кобиле".

Атанацковић је добио три гласа жирија, Мира Оташевић један и Срђан Срдић један.

Жири је радио у саставу Тамара Крстић, Јасмина Врбавац, Зоран Пауновић, Михајло Пантић и Божо Копривица (председник).