Слободан Ракитић (Власово крај Рашке, 30. септембар 1940 - Београд, 1. јануар 2013) био је песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике. Рођен је у Власову, крај Рашке, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Новом Пазару. Од 1960. године живeo je у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је часописе: „Књижевна реч”, „Савременик” и „Рашка”. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. до 2007. године радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик. Био је председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Председник Српске књижевне задруге био је од 2005. године.

Ракитић је био мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу.

Опширније...

Флорика Штефан рођена је 3. 8. 1930. године у Локвама, у Банату. Била је истакнута песникиња, преводилац и публициста. Две збирке песама написала на румунском језику, а око тридесет на српском језику. Од првих песама објављених касних четрдесетих и раних педесетих, Флорика Штефан је била истовремено ангажовани песник, дубоко повезана са судбином заједнице и лиричар који је истраживао судбине појединца и његовог односа према сложеним видовима унутрашњег живота. Преводила је многа дела истакнутих аутора са румунског на српски језик и обрнуто, међу којима и Јоана Флору, Јона Милоша, Иларију Воронку и друге. Уређивала је часописе „Фемеиа ноу” („Нова жена”) и „Поља”. Била је главни и одговорни уредник едиције „Прва књига” Матице српске.

Опширније...

Станислава Сташа Пешић (Гроцка, код Београда, 7. јун 1941 - Београд, 20. новембар 1997) је била филмска, позоришна и телевизијска глумица. Након студија глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду ангажована је у Народном позоришту. На филму дебитује 1961. и за улогу Саше у „Песми“ Радоша Новаковића награђена је на фестивалу у Пули. Након тога, игра главне и веће споредне улоге у филмовима „Медаљон са три срца“ (1962), „Право стање ствари“ (1964), „Штићеник“ (1966) и „Куда после кише“ (1967) Владана Слијепчевића, „Три сата за љубав“ (1968) Фадила Хаџића и „Бог је умро узалуд“ (1969) Радивоја Ђукића. Велику медијску популарност донела јој је улога Олге у ТВ серији „Позориште у кући“. На Телевизији Београд је радила и као водитељка програма за децу. Неколико месеци пред смрт објављена је њена књига Деветнаест друштвених игара. Преминула је 20. новембра 1997. године у Београду. Политичарка Весна Пешић је њена сестра.

Опширније...

Професору Павлу Ковачевићу и Сави Мартиновићу припала је награда Удружења књижевника Србије „Радоје Домановић” за 2017. годину за укупан допринос српској сатири.

Одлуку је донео жири у саставу: Радомир Андрић (председник), Милован Витезовић, Петар Жебељан, Слађана Митровић, Радослав Тилгер, Александар Чотрић и Бојан Љубеновић.

У образложењу је наведено да је Павле Ковачевић (1940) у књижевном стваралаштву достигао врхунске домете, а као афористичар је ушао у сазвежђе великана сатире већ првом књигом До сарказма и напред (1967).

„У Ковачевићевом опусу највише фасцинирају дубина његових запажања и сликовитост и елеганција књижевног стила”, оценио је жири.

Опширније...