У понедељак 23. априла славимо светски дан књиге. Посетите нашу библиотеку да тај дан заједно прославимо, чека вас пријатно изненађење!

Ђурђија Цветић (Београд, Краљевина Југославија, 25. август 1942. - Београд, Србија, 6. август 2015.) била је српска филмска, телевизијска и позоришна глумица. Ђурђија Цветић је глуму дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миленка Маричића 1969. године, од када је и чланица Југословенског драмског позоришта. Гостовала је у Звездара театру, Народном позоришту, Београдском драмском позоришту, Црногорском народном позоришту у Подгорици, Народном позоришту у Сомбору и многим другим позориштима. Достојанствена, одмерена, ненаметљива хероина позоришне и животне сцене, глумица Ђурђија Цветић оставила је за собом непоновљиву Дездемону, Анку, Јелисавету Протић, Рањевску, Елену. Розику, Клитемнестру и многе друге јунакиње како на сцени матичног Југословенског драмског позоришта чија стална чланица је била од 1969. године, тако и у многим другим гостујућим позориштима. Током дуге и плодне каријере коју је градила са мером истинске позоришне даме, Ђурђија Цветић је својим сценским рукописом оставила дубок траг у српској позоришној уметности, о чему сведоче бројне награде које је добила за своју магију глуме, од „Милоша Жутића”, преко „Жанке Стокић”, до „Татјане Лукјанове” и многих других. Припадала је генерацији „Бојанових беба“, групи младих глумица и глумаца које је Бојан Ступица позвао у Југословенско драмско позориште, у време његове генерацијске обнове.

Опширније...

У Салону књиге у нашој библиотеци ускоро ћете моћи купити издања Службеног гласника, свакако једног од најбољих издавача код нас. Посетите ових дана наш Салон књиге и одаберите књигу за себе, или за драгу вам особу.

Момчило Момо Капор (Сарајево, Краљевина Југославија, 8. април 1937. - Београд, Србија, 3. март 2010.) је био српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске. Рођен је у Сарајеву 1937. године од мајке Бојане Капор (девојачко Велимировић) и оца Гојка Капора, његов стриц је био Чедо Капор. Отац Гојко Капор је радио као финансијски стручњак у Сарајеву, где је срео своју будућу супругу. Заробљен на почетку рата као резервни официр краљеве војске, одведен је у Нирнберг, где је провео пуне четири године. 13. априла 1941. за време бомбардовања Сарајева пала је бомба на стару турску кућу у којој су се склонили Момова мајка Бојана, Капорова бака и мали Момо. Сви су погинили осим Мома, кога је мајка заштитила легавши преко њега. О мајци је Капор знао врло мало, зато што се о њој ретко говорило у породици, вероватно због жеље најближих да дете заштите, не обнављајући му сећање на преживљени ужас и не продубљујући додатну трауму коју је носио у себи. Ратне године Момо проводи у Сарајеву код бакине сестре Јање Барош, а отац га годину дана по завршетку рата доводи у Београд. По матурирању Капор се одлучује за студије сликарства. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића са просечном оценом 9,9. У време дипломирања на Академији упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се венчали 1964. и из овог брака родиле су се кћерке Ана Капор (1964) и Јелена Капор (1968). О том времену Ана Пјеротић каже: „Писао је лако, са радошћу. Своје прве текстове написао је на писаћој машини Адлер коју сам му поклонила за рођендан, и на којој сам, касније, прекуцала већину његових текстова. Имао је потребу да прича о ономе што пише. Нас три смо биле његова прва публика. “

Опширније...