Јуче је у Народној библиотеци Стефан Првовенчани у Краљеву свечано обележен Дан библиотекара. Тим поводом наша библиотека, као и остале библиотеке из суседства, била је у гостима код наших колега из Краљева. Уручене су бројне награде, повеље и дипломе како бившим и садашњим библиотекарима, тако и верним читаоцима и корисницима.
На данашњи дан обележава се Дан библиотекара Србије.
Свим библиотекарима и библиотекчким радницима честитамо даншњи дан.
Вредно је истаћи да је на овај дан – 14. децембра 1947. године основано “Друштво библиотекара Народне Републике Србије“ у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић“ у Београду.
За прву председницу Друштва изабрана је Милица Продановић.
Продановићева је једна од најзаслужнијих за оснивање Друштва, и уједно, прва је дама српског библиотекарства која је све до своје смрти била и почасна председница Друштва.
Светлана Велмар Јанковић рођена је у Београду, 1. фебруара 1933. године. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду Француски језик и књижевност. Област рада академика Светлане Велмар Јанковић била је књижевност. Академик Велмар Јанковић била је у уредништву часописа Књижевност и члан уређивачког колегијума Издавачког предузећа Просветa (1971-1989). Такође била је уредник Просветиних едиција прозе и есејистике домаћих аутора, лектире за средње школе и оснивач Библиотеке „Баштина”. Дописни члан Одељења језика и књижевности постала је 2. новембра 2006. године а редовни члан САНУ је од 5. новембра 2009. године. Академик Светлана Велмар Јанковић дала је изузетни допринос српској и светској књижевности и својим делима обогатила је опус наше савремене књижевности и књижевне критике.
Добитница је бројних награда: награде „Меша Селимовић” за роман Лагум (1990), затим „Исидора Секулић”, НИН-ове награде за роман године Бездно (1995), потом награде „Иво Андрић”, као и награде „Ђорђе Јовановић”, па „Бора Станковић”, награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1992. години ,,Невен”. Нису изостале ни награде „Политикиног Забавника” и „6. април” за животно дело о Београду и друге. Жак Ширак јој је лично доделио Орден витеза Легије части.
Љубомир Муци Драшкић (Загреб, Краљевина Југославија, 20. јуни 1937. - Београд, Србија и Црна Гора, 25. јануар 2004.) је био српски позоришни, телевизијски и филмски режисер.Љубомир Драшкић је унук бригадног генерала Војске Краљевине Југославије Панте Драшкића. Четврту (мушку) гимназију у Београду завршава 1955. године. После две године бављења глумом у Академском позоришту, 1957. године је примљен на Академију за позоришну уметност у Београду, на студије режије у класи професора Вјекослава Афрића. Aпсолвирао је и историју уметности на Филозофском факултету у Београду и дипломирао позоришну режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, 1962. године. Као студент асистира Бојану Ступици у припреми Диренматове „Посете старе даме“, па „Опере за три гроша“... Бојан нагло напушта ЈДП, а Муци , по Бојановој жељи, доводи Оперу до премијере. Изванредан почетак дуге и успешне редитељске каријере настављене на матичној сцени Атељеа 212, као и на другим сценама, која је трајала све до смрти
Антоније Исаковић (Рача Крагујевачка, 6. новембар 1923 - Београд, 13. јануар 2002) је био српски књижевник и потпредседник Српске академије наука и уметности од 1980. до 1992. године. Добитник је многих књижевних награда a познат је и као писац чија дела су у Југославији највише екранизовна: филм Три (Александар Саша Петровић, продуцент: Авала филм, Београд, 1965. године), Господар и слуга, филм Трен 1 (Столе Јанковић, 1978. године) и Трен 2 (тв-серијал, 1980. године), Берлин капут (Мића Милошевић, 1981. године) Говори и разговори и многа друга. Позната приповетка Кашика је обавезни део градива из предмета српски језик и књижевност у основној школи. Његова ћерка је чувена српска глумица Милица Милша, а супруга српска списатељица Лепосава Миланин.
