Јелена Јовановић Жигон (Београд, Краљевина Југославија, 3. новембар 1933. године) је српска глумица. Супруга је покојног глумца Стеве Жигона и мајка глумице Иване Жигон. Дубровачке летње игре: Бјанка у Отелу, Францика у Краљу Бетајнове, Надежда у Варварима су њене најпознатије улоге у позоришту.

Филмографија глумице Јелене Жигон: Општинско дете (1953), Вратићу се (1957, Сведок на суду, као Јелена Јовановић), Дилижанса снова (1960, Циганка), После биоскопа (1960), Љубав и мода (1960, Вера), Први грађанин мале вароши (1961, Катарина Илић), Пустолов пред вратима (1961, глумчева жена), Судар на паралелама (1961, Супруга), Обрачун (1962, Азира), Звиждук у осам (1962, Позната глумица), Мушкарци (1963), Две ноћи у једном дану (1963), Инспектор (1965), Le Soldatesse (1965), Лавиринт смрти (1965), Kommissar X - In den Klauen des goldenen Drachen (1966), Er ging allein (1967, Жанет Месемер), Дивље семе (1967), Јутро (1967, Ружа), Fantastici tre supermen (1967), Брат доктора Хомера (1968, Вера), Моја страна света (1969, као Јелена Јовановић-Жигон), Република у пламену (1969), Клопка за генерала (1971, Вера), Једанаеста најтежа година (1973), Последњи (1973), Јунак мог детињства (1973, ТВ мини серија), Опасни сусрети (1973), Доктор Младен (1975, Анђа), Promised Woman (1975, Антигона), У бањи једног дана (1976), Грлом у јагоде (1976, Мама Лола), The Picture Show Man (1977, Madame Cavalli), Више од игре (1977, Сеја Шљивић), Љубав у једанаестој (1978), Луде године (1978, Јелена Тодоровић), Дјетињство младости (1979, ТВ серија), Сећам се (1979), Ланци (1979), Дошло доба да се љубав проба (1980, Јелена Тодоровић), Врућ ветар (1980, Бошковићева секретарица), Љуби, љуби, ал' главу не губи (1981, Јелена Тодоровић), Какав деда, такав унук (1983, Јелена Тодоровић), Тимочка буна (1983), Иди ми, дођи ми (1983, Јелена Тодоровић), Шта се згоди кад се љубав роди (1984, Јелена Тодоровић), Жикина династија (1985, Јелена Тодоровић), Ћао инспекторе (1985, начелникова жена), Друга Жикина династија (1986, Јелена Тодоровић), Луталица (1987, Ђина), Бeкство из Собиборa (1987, Шломова мајка), Сулуде године (1988, Јелена Тодоровић), Последњи круг у Монци (1989, Николина мајка), Жикина женидба (1992, Јелена Тодоровић), Рођен као ратник (1994), Полицајац са Петловог брда (1994, ТВ серија, Маринина мајка), Пакет аранжман (1995, Даркова мајка), Крај династије Обреновић (1995, госпођа Новаковић), Птице које не полете (1997, Учитељица), The Dark Side of the Sun (1997), Куд плови овај брод (1999), Пропутовање (1999, Марија), Европесма - Европјесма 2006 (2006, Хостеса), Сељаци (2006, Апотекарица), Милун(ка) (2011, Милунка Савић), Смешно ћоше код Ђоше (2012, ТВ серија, Цврле), Равна гора (2014, ТВ серија, Лујза Мишић), За краља и отаџбину (2015, Лујза Мишић).

Опширније...

Стево Жигон (Љубљана, Краљевина СХС, 8. децембар 1926. - Београд, Србија и Црна Гора, 28. децембар 2005.) био је српски и југословенски филмски и позоришни глумац и редитељ словеначког етничког порекла. Као млад човек, две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.

Студирао је глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952. у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду. На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији. Његова режија Хамлета посебно је запамћена као изазовна и полемична. На филму дебитује 1950. године двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у тв серијама Отписани и Повратак отписаних. Глуми и у кратким играним филмовима (нпр. Н. Стојановића).

Опширније...

Живан Сарамандић (Београд, 2. април 1939 - Београд, 30. јануар 2012) је био српски оперски певач (бас). Сарамандић је рођен у Београду а одрастао у Аранђеловцу, где је завршио основну школу и гимназију, а затим уписује Економски факултет у Београду где је, као апсолвент Економског факултета, 1962. године добио позив да пева у великом варијетеу „Орфеум“, који је био културна институција од великог значаја. То је определило његову даљу каријеру. Одустао је од економије и посветио се певању. Похађао је часове код једне од највећих оперских певачица тог времена, Зденке Зикове.

Дебитовао је 21. септембра 1966. године, на сцени Народног позоришта у Београду, улогом краља Египта у опери Ђузепа Вердија ,,Аида". Године 1968. примљен је у стални ангажман Народног позоришта. Током дуге и богате каријере, остварио је све важне и значајне улоге из басовског фаха у операма: Кнез Игор, Иван Сусањин, Моћ судбине, Фауст, Набуко, Севиљски берберин, Борис Годунов, Кнез од Зете, Ернани, Дон Кихот, Дон Карлос, Порги и Бес, Атила и многим другим. Био је интерпретатор црначких духовних песама, а нарочито познат по свом извођењу руских народних песама из репертоара Фјодора Шаљапина.

Опширније...

Глумица Мирјана Вукојичић, дугогодишња чланица ансамбла Југословенског драмског позоришта (16. децембар 1947. - 2. март 2017.) је припадала генерацији „Бојанових беба” и својим талентом, сензибилитетом и посвећеношћу позоришту дала значајан допринос слави ЈДП-а и позоришној уметности на овим просторима.

Мирјана Вукојичић завршила је Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1970. године и непосредно затим постала део уметничке породице ЈДП-а. Одиграла је на десетине улога, међу којима се издвајају Офелија у Шекспировом „Хамлету”, Соња Мармеладова у остварењу „Зли дуси” Ф. М. Достојевског, Стела у комаду „Трамвај звани жеља” Т. Вилијамса, Анријета у Молијеровим „Ученим женама”, Корделија у „Краљу Лиру”...

Своје глумачко умеће несебично је даривала позоришној публици, а током каријере радила је са водећим редитељима: Мирославом Беловићем, Дејаном Мијачем, Паолом Мађелијем, Радославом Дорићем, Радославом Миленковићем, Егоном Савином, Видом Огњеновић, Димитријем Јовановићем, Стевом Жигоном, Бранком Плешом... Изузетне сценске креације дала је и у савременим комадима „Лаку ноћ, мајко” Марше Норман, „Милена из Прага” по Милени Јасенској и „Дејство гама-зрака на сабласне невене” Пола Зиндела. Бавила се есејистиком у области театрологије и оставила је вредне записе, најчешће о колегама глумцима. Радила је филмске и телевизијске улоге. Преминула је после дуже болести у Београду 2. марта 2017. године.

Опширније...