Десанка Максимовић (Рабровица, Дивци код Ваљева, Краљевина Србија, 16. мај 1898 - Београд, СР Југославија, 11. фебруар 1993) била је српска песникиња, професорка књижевности и академик Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Михаило је био син Димитрија и Неранџе Максимовић, Неранџа-Нера је била потомак кнеза Јована Симића Бобовца. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953. Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други. Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана. Гроб Десанке Максимовић у Бранковини. У четвртак, 11. фебруара 1993 године, у 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева, у порти цркве Светих арханђела у оквиру културно - историјског комплекса. Често је долазила у Врњачку Бању, у којој су настале неке њене песме. Одседала је у одмаралишту „Серво Михаљ”, које више не постоји. Волела је да шета врњачким парковима. Посебно јој се свиђао крајолик око бивете „Језеро”.

Опширније...

Академик и књижевник Војислав Лубарда рођен је 17. јуна 1930. године у Рогатици, а преминуо је 13. октобра 2013. године у Београду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву, на Одсеку за југословенску књижевност и српско-хрватски језик. Радио је као новинар, професор књижевности у средњим школама, уредник у издавачким кућама Народна просвјета и Веселин Маслеша, уредник листа Младост за БиХ, уредник редакције за културу и умјетност Телевизије Сарајево, а у Београду као уредник програма у Центру за културу општине Стари град. Режимски прогони почели су 1953. године, када је као студент треће године и секретар факултетског комитета омладине одбио да прихвати дужност члана Градског комитета Партије. Истовремено је објавио озлоглашену "четничку" причу Предаја, занимљиву и по томе што је исти текст прихватио књижевни жири Политике, са Ивом Андрићем на челу, а Политика одбила да објави.

Иако је прича била политички безазлена (сведена на убиство младића којег су четници мобилисали на крају рата), аутор је због њеног објављивања, по хитном поступку, троструко кажњен (избацивањем из Партије, трајном забраном студирања и избацивањем са дужности уредника студентског листа Наши дани, који је претходно покренуо).

Опширније...

Драгослав Срејовић је био српски археолог, културни антрополог, професор Универзитета и академик. Рођен је 8. октобра 1931. године у Крагујевцу, где је завршио основну школу и гимназију. На археолошкој групи Филозофског факултета у дипломирао је 1954. године, а за асистента је изабран 1958. године. Докторирао је на Филозофском факултету у Београду са тезом „Неолитска и енеолитска антропоморфна пластика у Југославији“ (1964). За доцента за предмет праисторијска археологија постављен је 1965. године, за ванредног професора 1970. и редовног професора 1976. године.

Руководио је археолошким ископавањима 67 праисторијских и античких локалитета у Србији, Босни и Црној Гори (Дукља, Сребреница, Лепенски Вир, Власац, Дивостин, Гамзиград, Шаркамен и др.). Објавио је више од 200 радова у земљи и иностранству. За књигу Лепенски Вир добио је Октобарску награду Београда (1970). За дописног члана САНУ изабран је 1974, а за редовног 1983. године. Био је директор Галерије САНУ од 1989, а потпредседник САНУ од 1994. године. По једна улица у Београду, Новом Саду Крагујевцу носе његово име. Преминуо је 29. новембра 1996. године у Београду, а сахрањен је 3. децембра у Крагујевцу.

Опширније...

Бошко Карановић, рођен је 1924. године у Босанској Крупи. Сликарство је студирао у класи Мила Милуновића, Ивана Табаковића и Недељка Гвозденовића. Дипломирао 1948. године сликарство на Академији за ликовне уметности, класа Марка Челебоновића. Завршио специјалку за графику. Специјализовао је графику 1949. године у класи Михајла Петрова. Од 1949. до 1989. године радио је као професор на графичком одсеку Академије за ликовне уметности, Београд. Са групом колега основао је 1949. године Графички колектив (прво заједничка радионица - атеље), у којем је (са извесним прекидима) био активан до смрти. Формирао је Колекцију графика на Академији и у Графичком колективу. ФЛУ је установио награду ,,Бошко Карановић, професор ФЛУ“, коју стручни жири додељује сваке године најбољем студенту из те области стваралаштва. Бошко Карановић, сликар и графичар, је утемељивач модерне српске графике.

Опширније...