Стево Жигон (Љубљана, Краљевина СХС, 8. децембар 1926. - Београд, Србија и Црна Гора, 28. децембар 2005.) био је српски и југословенски филмски и позоришни глумац и редитељ словеначког етничког порекла. Као млад човек, две године је провео у злогласном конц логору Дахау, где је и научио немачки језик. Због знања језика и познавања менталитета врло често је касније играо улоге циничних и хладних немачких официра.
Студирао је глуму у Љубљани и Лењинграду. Дипломирао је 1952. у изванредној класи Академије за позоришну уметност у Београду. На Факултету драмских уметности је био један од првих асистената, приликом његовог оснивања 1949. Преломни тренуци његове уметничке каријере везани су за Бојана Ступицу, који је допринео његовом ангажману на филму и режији. Током година, све мање глуми у Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212, а све више се окреће режији. Његова режија Хамлета посебно је запамћена као изазовна и полемична. На филму дебитује 1950. године двема малим улогама. Као своје најбоље две улоге издваја ону новинара у филму Оксиген (М. Клопчић, 1970) за коју је на фестивалу у Пули награђен Златном ареном, као и ону у филму Рондо (З. Берковић, 1966). Запажено глуми и на телевизији, а посебну популарност стиче тумачећи лик злогласног мајора Кригера у тв серијама Отписани и Повратак отписаних. Глуми и у кратким играним филмовима (нпр. Н. Стојановића).
