Милан Комненић (Пилатовци, код Никшића, Црна Гора, Краљевина Југославија, 8. новембар 1940. - Београд, Србија, 24. јул 2015.) био је српски песник, преводилац и есејиста. Дипломирао је на филолошком факултету у Београду, а радио је и као предавач на универзитетима у Француској, Италији и САД. Уређивао је књижевне часописе Видици, Дело и Relation, а радио је и као уредник у издавачкој кући Просвета. Преводио је са италијанског, француског, шпанског и немачког језика. Његове прве песме теже да обнове неправедно занемарену прошлост, док се касније Милан Комненић окреће антипоезији. Велики број песама је остварио по начелима критичког неореализма. Његове песме су уврштене у више антологија, а поезија и есеји преведени су на много језика (француски, италијански, енглески, руски, словачки, мађарски, румунски, пољски, словеначки и македонски). Између осталог, превео је са француског оригинала опсежну студију Дени де Ружмона ,,Љубав и Запад“. Добитник је књижевних награда ,,Младост", ,,Исидора Секулић" и ,,Милан Ракић", ,,Велика Базјашка повеља" и награде за преводилаштво ,,Милош Ђурић".
Био је уредник у издавачкој кући ,,Просвета", где је покренуо три знамените едиције: ,,Еротикон", ,,Просвета" и ,,Хиспаноамерички роман", уређивао је и књижевне часописе ,,Видици", ,,Дело" и ,,Реласион". Kао песник огласио се 1966. године збирком ,,Ноћ писана ноћу", после које је објавио још многобројне песничке књиге, међу којима су ,,Гвоздена лоза", ,,Тапија о извору", ,,Ти, риђокоса олујо", ,,Мамуза за њене сапи", ,,Изгон", ,,Узнесење", ,,Јека"... Аутор је антологије новијег српског песништва, а превео је више од педесет књига са италијанског, француског, шпанског и немачког језика. Kако су критичари оценили, његове прве песме теже да обнове неправедно заборављену прошлост, док се касније окренуо другим темама. Остаће упамћен и као организатор многобројних изложби слика наших познатих уметника у свету, о чијим радовима је писао запажене текстове.
Kао један од најистакнутијих чланова странке СПО, био је савезни министар за информисање 1999. године. Милан Комненић је заједно са Вуком Драшковићем био оснивач странке СПО, а у прелазној влади Миломира Минића, после 5. октобра 2000. године, био је министар културе. Неколико година касније, прешао је у странку ДС. Kомненић је кроз поезију, есеје, рад у издаваштву и политички ангажман покушао да нађе одговоре на сложена питања историјске судбине народа. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Библиографија: Ноћ писана ноћу (1966), Гвоздена лоза (1970), Тапија о извору (1972), Ти, риђокоса олујо (1974), Свођење рачуна (1980), Мамуза за њене сапи (1980), Илинка (1984), Изгон (1987), Ждрал на Босфору, Туника за кугу, Узнесење, Опело, Јека, Јона, Косовски полом, Антологија новијег српског песништва (1974), Орионов пут (1971), Ерос и знак (1975/76).
