Радомир Раде Марковић (Београд, Краљевина СХС, 14. октобар 1921. - Забок, Хрватска, 10. септембар 2010.) је био српски позоришни и филмски глумац. Раде Марковић је матурирао 1939. године у Другој мушкој гимназији у Београду. Најпре је студирао Технички, а затим прешао на Филозофски факултет у Београду, да би се потом посветио глуми, на почетку само аматерски, са групом младих београдских ентузијаста прве послератне генерације, који пробају у просторијама Коларчевог универзитета. У тој групи је била и Оливера Ђорђевић (касније позната српска глумица Оливера Марковић) са којом се венчао 1945. године и са којом је годину дана касније добио сина Горана, познатог српског редитеља. Био је истакнути члан Београдског драмског позоришта 1950 - 1952. и 1954 - 1966. године, али је играо и на свим другим београдским сценама, на којима је остварио преко 200 улога. Нарочито је био сугестиван у карактерним улогама најширег распона. Био је професор глуме на Академији драмских уметности у Новом Саду од 1983. до 1999. године. Где је извео 4 класе глумаца међу којима су Марко Живић, Милица Зарић, Срђан Тимаров, Драган Вујић, Радмила Томовић, Милан Чучиловић. Позоришту је остао веран и након одласка у пензију, па све до своје смрти. Тако је 6. октобра 2010. године требало да игра на премијери представе Златно теле у Народном позоришту у Београду, у режији његовог сина Горана Марковића. Био је спикер у првим филмским новостима по ослобођењу Београда, као и у многим краткометражним филмовима. Био је на одмору у Клањцу, у кући своје друге супруге, када му је позлило. Преминуо је 10. септембра 2010. године, у 89. години, на кардиолошком одељењу болнице у Забоку, у Хрватској. Сахрањен је 15. септембра у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду .

Опширније...

Након што је одгледала документарни видео приказ: Момо Капор, разговори (трајање: 48:09), као сегмент пројекта ,,Библиофонотека", Љиљана Капор, супруга Моме Капора, послала је mail Зорану Рајићу, аутору пројекта, чију садржину објављујемо у целости:

From: Zaduzbina Momo Kapor <Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.>
Date: суб, 25. авг 2018. у 11:37
Subject: Dokumentarni video prikaz: Momo Kapor, razgovori
To: <Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.>

Poštovani Zorane,

Veliko hvala za ove snimke koji su mi dragoceni i koje ću moći da koristim.

Hvala i na rečima podrške za ono što radim kroz Zadužbinu, to mi mnogo znači.

Srdačan pozdrav,

Ljiljana Kapor

Извор: РТС

Овогодишњи лауреат књижевне награде „Данко Поповић" коју додељује Народни музеј у Аранђеловцу је Радован Бели Марковић - за роман „Плава капија"

Трочлани жири који су чинили Јован Делић, Александар Јовановић и Марко Недић, одабрао је овогодишњег лауреата.

Радовану Белом Марковићу, награда ће свечано бити уручена на манифестацији "Разговори под липом Данка Поповића" у оквиру програма Смотре „Мермер и звуци" на Отвореној сцени.

Слободан Данко Поповић (Аранђеловац, Краљевина СХС, 19. август 1928.  - Крагујевац, Србија, 7. август 2009.) био је српски књижевник.  Рођен је 1928. године у Аранђеловцу. Гимназију је завршио у Аранђеловцу. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Аутор је више радио драма и филмских сценарија, романа и књига приповедака. Међу најпознатијим његовим делима је роман Књига о Милутину.  Умро је 7. августа 2009. године и сахрањен 11. августа у Аранђеловцу у порти Буковичке цркве. Опело у Буковичкој цркви служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ шумадијски Јован. Архијерејима је саслуживало двадесет свештеника и седам ђакона. Опелу су молитвено присуствовали Њихова Височанства принц Владимир и принцеза Бригита, уважена господа академици, политичари, представници културног и уметничког живота Србије.  Добитник је награда „Стражилово” и „Исидора Секулић”.

Опширније...