Настављамо да преносимо одломке из текста писара Среза ариљског, В.А. Стефановића, који се са својом породицом јула 1869. годне запутио на лечење у Врњачку Бању. О том свом путовању и боравку у Бањи Стефановић је написао текст који је објављен у листу СРБИЈА, у броју од 23. септембра, по старом, односно 5. октобра по новом календару, исте те 1869.
Јула месеца 1869. године, дакле само годину дана после оснивања Основателно фундаторског друштва кисело-вруће воде у Врњцима, писар Среза ариљског, извесни В.А. Стефановић, запутио се са својом породицом на лечење у Врњачку Бању. О том свом путовању и боравку у Бањи написао је текст који је објављен у листу СРБИЈА, у броју од 23. септембра, по старом, односно 5. октобра по новом календару, исте те 1869. године.
Оливера Марковић (Београд, Краљевина СХС, 3. мај 1925. - Београд, Србија, 2. јул 2011.) је била српска и југословенска глумица. Поред позоришта и филма, бавила се и певањем - нарочито романси. Играла је у свим жанровима. Дива српског и југословенског глумишта Оливера Марковић рођена је у Београду 3. маја 1925. године. Љубав према театру показивала је у најранијем детињству да би за време окупације, са групом вршњака-гимназијалаца и студената, почела да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима. Први филм ,,У планинама Југославије" снима већ 1945. године. Била је члан Омладинског, па Академског позоришта, а 1948. постаје једна од студенткиња прве генерације Позоришне академије, у класи Мате Милошевића. Била је члан Београдског драмског позоришта на ,,Црвеном крсту" од 1951. године, у којем игра и дипломску представу ,,Последњи" Максима Горког (1952). Позоришни опус Оливере Марковић броји више од сто улога, међу којима је тешко издвојити најбоље: у представи ,,Конак" Милоша Црњанског, Маша („Три сестре“ А. Чехова), Дуња („Злочин и казна“ Ф. М. Достојевски / Миња Дедић), Катарина („Укроћена горопад“ В. Шекспира), Маргарет („Мачка на усијаном лименом крову“ Т. Вилијамса), Елиза Дулитл („Пигмалион“ Б. Шоа), Силија Пичам („Просјачка опера“ Б. Брехта) ,,Вучјак" и многе, многе друге. Овоме треба додати најразноврсније драмске ликове остварене и на другим театарским сценама широм бивше Југославије.
Милан Комненић (Пилатовци, код Никшића, Црна Гора, Краљевина Југославија, 8. новембар 1940. - Београд, Србија, 24. јул 2015.) био је српски песник, преводилац и есејиста. Дипломирао је на филолошком факултету у Београду, а радио је и као предавач на универзитетима у Француској, Италији и САД. Уређивао је књижевне часописе Видици, Дело и Relation, а радио је и као уредник у издавачкој кући Просвета. Преводио је са италијанског, француског, шпанског и немачког језика. Његове прве песме теже да обнове неправедно занемарену прошлост, док се касније Милан Комненић окреће антипоезији. Велики број песама је остварио по начелима критичког неореализма. Његове песме су уврштене у више антологија, а поезија и есеји преведени су на много језика (француски, италијански, енглески, руски, словачки, мађарски, румунски, пољски, словеначки и македонски). Између осталог, превео је са француског оригинала опсежну студију Дени де Ружмона ,,Љубав и Запад“. Добитник је књижевних награда ,,Младост", ,,Исидора Секулић" и ,,Милан Ракић", ,,Велика Базјашка повеља" и награде за преводилаштво ,,Милош Ђурић".
Милош Жутић (Београд, Краљевина Југославија, 16. новембар 1939. - Београд, СР Југославија 30. август 1993.) је био српски филмски и позоришни глумац.
Милош Жутић је рођен у Београду, његови родитељи су били дефектолози и радили су у Дому слепих у Земуну где је Милош почео да похађа основну школу. После пресељења у Београд наставља похађање основне школе у Београду. Након завршене основне школе уписао је VI мушку гимназију у Београду, да би касније прешао у XIV гимназију коју је и завршио. Глумом је почео да се аматерски бави у ДАДОВ-у још у гимназијским данима за време похађања XIV гимназије. Завршио је Академију за позоришну уметност у Београду. Прве две године је био у класи Проф. Огњенке Милићевић, 3. године је био у класи Проф. Јосипа Кулунџића а 4. године је био у класи проф. Мате Милошевића код кога је и дипломирао.
У периоду од 1960. године до 1992. године остварио је 85 улога. Играо је у Народном позоришту у Београду, Југословенском драмском позоришту, Атељеу 212, Народном позоришту у Нишу, Народном позоришту у Сомбору, Звездара Театру, Београдском драмском позоришту, Студенском културном центру у Београду, Коларчевом народном универзитету у Београду, Позоришту на Теразијама у Београду, Центру за културу „Олга Петров“ Панчево, Дому омладине Београд и Драмском центру Нови Сад. Са својим улогама је учествовао у многим позоришним смотрама као што су: Дубровачке летње игре у Дубровнику, Стеријино позорје у Новом Саду, Сусретима војвођанских позоришта у Суботици и Зрењанину, Слободарским позоришним свечаностима у Младеновцу, Данима комедије у Јагодини, Свечаностима „Љубиша Јовановић“ у Шапцу, Смотри „Јоаким Вујић“ у Крагујевцу и Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну. Наступао је на филму, радију, телевизији и у позоришту. Поред запажених улога остао је упамћен као „наратор“ у многим филмовима и серијама. Преминуо је после дуге и тешке болести, 30. августа 1993. године. Сахрањен је на Новом гробљу. Био је муж Светлане Бојковић и Огњанке Огњановић Жутић, обе глумице и отац Катарине Жутић глумице, и сина Ђорђа. Од 1994. године додељује се „Награда Милош Жутић“ за најбоље глумачко остварење у протеклој позоришној сезони.
