Петар Џаџић (Битољ, Краљевина СХС, 18. септембар 1929. - Београд, СР Југославија, 31. јул 1996.) је био српски књижевни критичар и дописни члан САНУ.
Рођен је у Битољу. Завршио је Филозофски факултет у Београду. Докторирао је на тему из стваралаштва Иве Андрића. Као критичар јавио се крајем педесетих година. Залагао се за нове, модернистичке струје у српској књижевности, у опреци са тада владајућим социјалним реализмом, који је био у служби идеологије Комунистичке партије. Био је главни уредник студентског листа Видици, а потом покретач и уредник утицајног часописа Дело, који је промовисао и бранио модернизам у књижевности.
Као писац дневне критике, сматрао је да новинска критика треба да се бави не само приказивањем књижевних дела, већ и њиховим вредновањем. Писао је критике за НИН, Политику и Телевизију Београд. Радио је као уредник у издавачкој кући Просвета. Био је дописни члан САНУ. Текстови су му превођени на француски, руски, енглески, хинду, шпански, италијански, мађарски, јапански и друге језике. Добитник је више књижевних награда, као што је Октобарска награда за студију „Бранко Миљковић или неукротива реч“; „Ђорђе Јовановић“ за књигу „Критике и огледи“; „Милан Богдановић“ за приказ књиге „Пешчаник“ Данила Киша.
Библиографија: Иво Андрић, есеј (1957), Послератна српска приповетка (1960), Из дана у дан (1962), Бранко Миљковић или неукротива реч (1965), Критике и огледи (1973), О Проклетој авлији (1975), Критика и време (1975), Из дана у дан II (1976), Простори среће у делу Милоша Црњанског (1976), Храстова греда у каменој капији - митско у Андрићевом делу (1983), Homo Balcanicus, homo heroicus (1987), Нова усташка држава (1990).
