Живко Николић (Озринићи код Никшића, Краљевина Југославија, 20. новембар 1941. - Београд, СР Југославија, 17. август 2001.) био је црногорски филмски редитељ, телевизијски редитељ и сценариста. Рођени брат му је сценариста и глумац Драган Николић. За филм ,,Чудо невиђено” добио је ,,Сребрног медведа” на фестивалу у Москви 1984. године и потукао многе рекорде гледаности у ондашњем СССР-у. Николићев филм ,,Лепота порока” у Израелу постаје најгледанији и сматра се најеротичнијим филмом бивше Југославије, а ту су и ,,У име народа” и ,,Искушавање ђавола”. Живко је говорио да су на њега велики утицај извршили познати црногорски сликар Лубарда, као и Рембрант. Лубарда по једној амбијентацији и претварању те амбијентације у знак, у нешто што је реч, можда чак и симбол. А Рембрант једним осећајем драматике унутар слике. То му се, иако се бавио филмом а не сликарством, чинило веома блиским.
Живко Николић је рођен 1941. године у селу Озринићи, околина Никшића, Црна Гора, Југославија. Завршио је Уметничку школу у Херцег-Новом и Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Често је долазио у Врњачку Бању, углавном као гост на филмском фестивалу. Скоро сви важнији филмови Живка Николића били су у званичној селекцији и програму Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи. На јубиларном 10.-ом Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, 1986. године, Живко Николић је добио Специјалну диплому за сценарио филма ,,Лепота порока“. На 13.-ом Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, 1989. године, Живко Николић је са братом Драганом добио трећу награду за сценарио филма ,,Искушавање ђавола“. Био је и члан жирија на јубиларном 15.-ом Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, 1991. године. Публика у фестивалској Врњачкој Бањи га је волела и радо гледала његове филмове
Велики квалитет његовог стваралаштва јесте и високоестетизована ликовност његових филмова. Све најбоље што природа Црне Горе може да понуди посматрачу, нашло се у његовим филмовима. Шуме на Дурмитору, крш, крајолици Скадарског језера… Поред тога, актери његових филмова су увек обични људи, са својим тамним странама, страховима и поривима. О томе je и сам редитељ, једном приликом, говорио: ,,Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи… Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба малих“. Добитник је тридесетак награда на нашим и међународним фестивалима, међу којима се издвајају: ,,13. јул" Републике Црне Горе, Златне медаље 1976. и 1981. године и Сребрне Медаље ,,Београд" 1972. и 1974. године, Сребрног змаја у Кракову 1975. године, Сребрне награде у Москви 1984. године. На Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма добио је Повељу за животно дело, марта 2001. године. Снимао је како документарне филмове тако и дугометражне филмове, телевизијске филмове и ТВ серије. Радња његових филмова је углавном смештена у рурална поднебља планинске и (делом) приморске Црне Горе, у крајеве из којих је и сам потицао. У својим филмовима је приказивао патријархални морал, положај жене, однос супружника, назоре становника и томе слично. Са друге стране, успевао је и да у филмовима смештеним у руралним крајевима Црне Горе постави алегорије много универзалнијих тема. Тако, на пример, у филму ,,Чудо невиђено" приказује погубност утопистичке идеологије. Позната, читана и тражена му је и књига поезије ,,Среће и љубави“. Супруга му је била позната глумица Весна Пећанац. Отац је Петра и Луке. Умро је 2001. године у Београду.
Филмови: Себи за живота (1968), Блажени миротворци (1968), Траг (1971), Чачански неимари (1971), Ждријело (1972), Полазник (1973), Баук (1974), Аеродром Ријека (1974), Марко Перов (1975), Прозор (1976), Бештије (1977), Оглав (1977), Ине (1978), Јована Лукина (1979), Крвава свадба на Брзави (1980), Ане (1980), Градитељ (1980), Биљег (1981), Смрт господина Голуже (1982), Чудо невиђено (1984), Лепота порока (1986), У име народа (1987), То ка' у'вати не пушта (1988), Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо (1988), Искушавање ђавола (1989), Уклети брод (1990), Ориђинали (1995), Успаванка (1995).
