Вести

    Ви сте овде:  
  1. Почетак
  2. Актуелно
  3. Инфо
  4. Вести
  5. Милутин Петровић ‒ документарна серија „Филм и књижевност“
Вести
Погодака: 754

Божидар Божа Продановић (Прањани,  Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 14. јул 1923. -Београд, СР Југославија, 24. јануар 2006.) је био српски сликар, родом из Прањана. Основну школу завршио је у родним Прањанима, а гимназију у Чачку и Горњем Милановцу. Након тога је дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Марка Челебоновића. После студија, радио је као професор у Уметничкој школи у Пећи 1950.-1953. године, а након тога и као професор ФЛУ у Београду до 1986. године где своја знања преноси на многе генерације студената. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама, као и на манифестацијама попут Октобарског салона, Графике београдског круга, Тријенала ликовних уметности у Београду итд. Бавио се мозаиком, цртежом и сликарством. Имао је преко 50 самосталних изложби, а излагао је и у иностранству. Учествовао је на 17. Венецијанском бијеналу 1954. и 2. Медитеранском бијеналу у Александрији 1957. године. Добитник је низа награда, између осталог Октобарске награде Београда за сликарство и Златне плакете УЛУС-а. Mузеји чувају уметничку заоставштину сликара Божидара Продановића. Умро је 24. јануара 2006. године у Београду.

Вести
Погодака: 641

Божидар „Боле” Стошић (Скопље, Краљевина Југославија, 21. јул 1937. - Београд, Србија, 13. децембар 2018.) био је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Више од пет деценија бавио се глумом, а каријеру је започео појављивањем у филму Цвеће и балони, 1960. године као чистач ципела. Био је члан Позоришта „Бошко Буха” и Београдског драмског позоришта. Најзначајније улоге имао је у ТВ серијама Хиљаду зашто? (Боле из бурета), Позориште у кући (Живослав), Срећни људи (Срећко Шљивић) и Породично благо (Ђорђе Стаменковић ,,Мачак"). Године 2004. био је члан жирија 41. Филмских сусрета у Нишу, а 2008. године додељена му је Награда Миодраг Ђукић.

Рођен је 21. јула 1937. године у Скопљу. Заједно са породицом, 6. априла 1941. године преселио се у Нишку бању, а 1945. године у Београд. Након завршене основне школе похађао је Трећу београдску гимназију, у којој је 1953. године уписао драмску секцију, коју је водио Слободан Алигрудић. Након завршетка гимназије уписао је Медицински факултет у Београду, на којем је студирао годину дана, а за то време био је члан Омладинског позоришта Лола Рибар, где је одиграо неколико улога. Након исписивања са Медицинског факултета, Стошић уписује Академију за позоришну уметност и након завршетка добија ангажман у Позоришту „Бошко Буха” у Београду, а након тога у Београдском драмском позоришту, чији је био члан све до пензије. Био је члан Позоришта на Теразијама, где је играо у представама ,,Београд некад и сад” (1970), ,,Дундо Мароје” (1973), ,,Бал лопова” (1973), ,,Неки то воле вруће” (2007), а последњу улогу остварио је у представи ,,Фантом из Опере” (2017). Био је један од оснивача Позоришта на Теразијама, а од 2014. године до смрти био је председник Управног одбора тог позоришта. Преминуо је 13. децембра 2018. године у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Вести
Погодака: 768

Властимир „Ђуза“ Стојиљковић (Ражањ, Краљевина Југославија, 30. јун 1929. - Београд, Србија 17. јун 2015.) био је српски филмски и позоришни глумац. Битна улога Позориште у кући - Родољуб Рођа Петровић. Властимир „Ђуза“ Стојиљковић је рођен у учитељској породици, од оца Младена и мајке Лепосаве. Мајка га је учила у првом и другом разреду, а отац у трећем и четвртом. Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности.

Женио се два пута. Његова прва супруга била је глумица Олга Станисављевић, која је преминула 1987. године. Други пут се оженио са Душанком Стојиљковић. Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен. Године 2009. је добио Статуету златни ћуран за животно дело. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). У БДП је радио до 1968, након чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Често је гостовао у бројним представама, првенствено у Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Играо је више од 130 улога.

Вести
Погодака: 824

Бранко Плеша (Кисељак, Краљевина СХС, 6. март 1926. - Београд, СР Југославија, 8. јун 2001.) је био српски филмски и позоришни глумац. Рођен је 6. марта 1926. године у Кисељаку, Босна и Херцеговина. Завршио је основну школу и похађао гим­назију у Винковцима. Студије глуме завршио је у Земаљ­ској глумачкој школи у Загребу и Академији за позоришну уметност у Београду. Први професионални уговор потписао је са Хрватским народним казалиштем у Загребу (се­зона 1945/46.), затим од 1946. до 1947. ангажован је у Сплиту, а 1947. године прелази у Југословенско драмско позориште у Београду, где доживљава пуну афирмацију. Бавио се и педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду. Поред глуме бавио се позоришном, телевизијском и филмском режијом (филм Лилика). Син Горан се такође бавио глумом. Преминуо је у Београду 8. јуна 2001. године, у 76. години.

Вести
Погодака: 666

Весна Kрмпотић (Дубровник, Краљевина Југославија, 17. јун 1932. - Београд, Србија, 21. август 2018.) била је југословенска књижевница и преводитељица. Рођена је 17. 6. 1932. у Дубровнику. Дипломирала је психологију и енглески на Филозофском факултету у Загребу, а бенгалски језик на Филозофском факултету Универзитета у Њу Делхију. Kао супруга дипломате живела је у Вашингтону, Kаиру, Акри, Њу Делхију, а од 2004. живела је у Београду. Најпознатије јој је дело ,,Брдо изнад облака”. Иза ње је остао књижевни опус од 108 књига, а у саопштењу Фондације која носи њено име наводи се да Весна Kрмпотић деценијама није престајала да изненађује читаоце песништвом и прозом примарно протканом заљубљеношћу у индијску цивилизацију. Рођењем Дубровкиња, загребачка студенткиња, велики је део живота провела на релацији Загреб - Београд.