Kњижевно вече Владимира Табашевића, актуелног добитника НИН-ове награде за најбољи роман године, које је требало да се одржи 16. јула са почетком у 19 часова, одложено је због бројних обавеза уваженог књижевника.
Bлаговремено ћемо вас обавестити о новом термину промоције Табашевићевог награђеног романа „Залуда Светог Себастијана“.
Хвала на разумевању!
Владимир Николајевич Војнович (Влади́мир Никола́евич Войно́вич; Стаљинабад Душанбе, Таџикистан, СССР, 26. септембар 1932. - Москва, Русија, 27. јул 2018.) био је руски књижевник и дисидент. Током 1960.-их, он је написао текст за космонаутичку химну, ,,14 минута до старта". Чувени совјетски и руски писац Владимир Војнович умро је у Подмосковљу од инфаркта, у 86. години.
Инострани члан САНУ од 1991. у Одељењу језика и књижевности. Осим прозом и поезијом Војнович се бавио и сликарством. Његова најпознатија књига, која му је донела славу, не само у СССР него широм света, била је ,,Живот и необични доживљаји војника Ивана Чонкина”. Први део те књиге објављен је 1969. у Франкфурту, а цела књига 1975. у Паризу.
Божидар Божа Продановић (Прањани, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 14. јул 1923. -Београд, СР Југославија, 24. јануар 2006.) је био српски сликар, родом из Прањана. Основну школу завршио је у родним Прањанима, а гимназију у Чачку и Горњем Милановцу. Након тога је дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, у класи Марка Челебоновића. После студија, радио је као професор у Уметничкој школи у Пећи 1950.-1953. године, а након тога и као професор ФЛУ у Београду до 1986. године где своја знања преноси на многе генерације студената. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама, као и на манифестацијама попут Октобарског салона, Графике београдског круга, Тријенала ликовних уметности у Београду итд. Бавио се мозаиком, цртежом и сликарством. Имао је преко 50 самосталних изложби, а излагао је и у иностранству. Учествовао је на 17. Венецијанском бијеналу 1954. и 2. Медитеранском бијеналу у Александрији 1957. године. Добитник је низа награда, између осталог Октобарске награде Београда за сликарство и Златне плакете УЛУС-а. Mузеји чувају уметничку заоставштину сликара Божидара Продановића. Умро је 24. јануара 2006. године у Београду.
Божидар „Боле” Стошић (Скопље, Краљевина Југославија, 21. јул 1937. - Београд, Србија, 13. децембар 2018.) био је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Више од пет деценија бавио се глумом, а каријеру је започео појављивањем у филму Цвеће и балони, 1960. године као чистач ципела. Био је члан Позоришта „Бошко Буха” и Београдског драмског позоришта. Најзначајније улоге имао је у ТВ серијама Хиљаду зашто? (Боле из бурета), Позориште у кући (Живослав), Срећни људи (Срећко Шљивић) и Породично благо (Ђорђе Стаменковић ,,Мачак"). Године 2004. био је члан жирија 41. Филмских сусрета у Нишу, а 2008. године додељена му је Награда Миодраг Ђукић.
Рођен је 21. јула 1937. године у Скопљу. Заједно са породицом, 6. априла 1941. године преселио се у Нишку бању, а 1945. године у Београд. Након завршене основне школе похађао је Трећу београдску гимназију, у којој је 1953. године уписао драмску секцију, коју је водио Слободан Алигрудић. Након завршетка гимназије уписао је Медицински факултет у Београду, на којем је студирао годину дана, а за то време био је члан Омладинског позоришта Лола Рибар, где је одиграо неколико улога. Након исписивања са Медицинског факултета, Стошић уписује Академију за позоришну уметност и након завршетка добија ангажман у Позоришту „Бошко Буха” у Београду, а након тога у Београдском драмском позоришту, чији је био члан све до пензије. Био је члан Позоришта на Теразијама, где је играо у представама ,,Београд некад и сад” (1970), ,,Дундо Мароје” (1973), ,,Бал лопова” (1973), ,,Неки то воле вруће” (2007), а последњу улогу остварио је у представи ,,Фантом из Опере” (2017). Био је један од оснивача Позоришта на Теразијама, а од 2014. године до смрти био је председник Управног одбора тог позоришта. Преминуо је 13. децембра 2018. године у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Властимир „Ђуза“ Стојиљковић (Ражањ, Краљевина Југославија, 30. јун 1929. - Београд, Србија 17. јун 2015.) био је српски филмски и позоришни глумац. Битна улога Позориште у кући - Родољуб Рођа Петровић. Властимир „Ђуза“ Стојиљковић је рођен у учитељској породици, од оца Младена и мајке Лепосаве. Мајка га је учила у првом и другом разреду, а отац у трећем и четвртом. Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности.
Женио се два пута. Његова прва супруга била је глумица Олга Станисављевић, која је преминула 1987. године. Други пут се оженио са Душанком Стојиљковић. Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен. Године 2009. је добио Статуету златни ћуран за животно дело. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). У БДП је радио до 1968, након чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Често је гостовао у бројним представама, првенствено у Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Играо је више од 130 улога.
