Зоран Тадић (Ливно, Краљевина Југославија, 2. 9. 1941. - Загреб, Хрватска, 9. 9. 2007.) био је југословенски филмски критичар, редитељ и педагог.  Зоран Тадић један је од најзначајнијих југословенских филмских редитеља. Студирао је компаративну књижевност и филозофију у Загребу. Филмом се почео бавити као критичар и публициста 1961. године, а затим као асистент, помоћник редитеља и косценариста. Филм Ритам злочина (1981.) његов је дугометражни првенац, а уједно и његов најуспелији и најпознатији рад (фантастични трилер, по сценарију П. Павличића). Зоран Тадић је редитељ филмa ,,Сан о ружи“. Филм ,,Сан о ружи“ је 1986. године добио другу награду за сценарио на Х Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Аутор тог сценарија је Павао Павличић. На ХI Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 1987. године, трећу награду за сценарио филма ,,Осуђени“ добили су Зоран Тадић и Павао Павличић. Зоран Тадић је редитељ филмa  ,,Осуђени“.

Опширније...

Драго Маловић (Никшић, Краљевина СХС, 14. август 1924. - Подгорица, Црна Гора, 12. мај 2014.) био је црногорски филмски, позоришни и телевизијски глумац. Најпознатији је по улози Радосава у серији Ђекна још није умрла, а ка' ће не знамо. Истакнути црногорски глумац, доживотни члан Црногорског народног позоришта, члан Удружења драмских уметника Црне Горе, Драго Маловић, преминуо је у Подгорици, у 90. години.

Маловић је почео као аматер у чувеном никшићком Kултурно-уметничком друштву „Захумље“, да би у првој професионалној представи Никшићког позоришта давне 1949. године, већ био ангажован као професионални глумац. Маловић из тог никшићког периода где је морао да игра и младе љубавнике и младе хероје, радећи са тада врхунским редитељима бивше Југославије, коначно је себе нашао у националном репертоару, а посебно црногорском.

Опширније...

Пратиоци сајта Народне библиотеке ,,Др Душан Радић“ дали су подршку пројекту ,,Библиофонотека“ и њеном аутору Зорану Рајићу да истраје у реализацији овог документарног серијала. Следе коментари пратилаца сајта и осврти других прегледача поводом неких документарних видео приказа који су привукли њихову пажњу, које објављујемо у целости, као и одговор аутора.

Миодраг Перишић, интервју

Bratislav Boskovic: Hvala. Velika inspiracija devedesetih.

Борислав Пекић, интервју

Gradimir Cvetkovic: Hvala vam! Dragocen zapis intervjua ako smem da napisem jednog od nasih najznacajnijih pisaca. Studiozno citam tom po tom fantazmagorije Zlatno runo citajuci po nekoliko puta isti tom.Veoma zahtevna knjiga i vidi se sto bi rekla supruga pokojnog Borislava Pekica da je Borislav procitao "Aleksandrijsku biblioteku" da bi skupio gradju za to obimno delo. Posebno je tesko razumeti sedmi tom i povezati sudbinu porodice Njegovan i Turjaski sa Mitom traganja Argonauta za Zlatnim runom.

Властимир Ђуза Стојиљковић, интервју

Val Ic: Legenda! Želim da bude u Rajskom Naselju. Hvala Vam Zorane, za trud i ljubaznost! Zaista ima nas koji smo odrastali uz sve ove divne ljude koji polako odlaze ili su otišli, a nemaju predstavu koliko su nam ulepšali živote, oplemenili nas i vaspitavali. I naravno da nam nedostaju, te je veliki čin kada nam neko dostavi još nešto od njih što nismo videli ili smo zaboravili, dragoceno je! Želim Vam uspeh u radu! Момо Капор, разговори

Val Ic: Predivno! Neponovljivi Momo Kapor. Hvala za upload!

Светлана Велмар Јанковић, интервју

Petar Patuljic: Bravo ! 

Данило Бата Стојковић, разговори

Dzoni 982: Много вам хвала на овоме! Тако јединствен, а тако мало тога ,,мимо сцене" о њему има! Marko Markovic: Gromada od coveka i umetnika!Kao da ti neki rodjak prica!

Оливера Марковић, разговори

Igor Vesović: Divna Olivera. Tuga kako nema emisija i intervjua koji su zabeleženi sa njom. Poštovani gospodine Rajiću, uzeo sam slobodu, nadam se da mi nećete zameriti, da napravim referencu i podelim vaš video zapis. Kao urednik jedne stranice na instagramu pod nazivom Bufonerija (@bufonerija) koja upravo baca svetlo na našu izvođačku umetnost i njene predstavnike, a deo je jednog većeg projekta i omladinskog pozorišta čiji sam osnivač, nisam mogao da odolim da ne podelim divnu novogodišnju želju Olivere o tome kakvo pozorište želi u novoj 1991. godini. Izgleda, sudeći po komentarima, da svi priželjkujemo isto, evo, skoro 30 godina kasnije. Neki od nas toliko još nisu ni poživeli. Hvala vam puno, drage volje bih vam poslao link putem mejla, a i jako mi je drago da je sačuvan u fonotetskom obliku čitav serijal, i uživao bih u prilici da saslušam i ostali materijal u nadi da mogu naići na nešto podjednako inspirativno kao što su vaši intervjui gore, te sa drugima podeliti inspiraciju. Mnogo vam hvala na svemu što radite u ime svih nas mladih kojima ovakvi biseri pohranjuju ideale i vrednosti koje, bez ikakve težnje da moralizujem, malo je reći da su danas u krizi. Veliko hvala!

Одговор аутора:

Поштовани,

Пре свега, хвала Вам пуно на порукама подршке. Драго ми је што су документарни видео прикази, као сегменти ,,Библиофонотеке“, у оквиру делатности Народне библиотеке ,,Др Душан Радић", у Врњачкој Бањи, наишли на добар пријем и да некоме значе. Задовољство које осећам што смо поделили те заједничке тренутке, док Вам ово пишем, је највећа сатисфакција коју сам могао да добијем радећи на овом пројекту. Тако су сада, конвертовањем у дигитални формат, ови разговори поново враћени на место где су и настали - под сводове салона Народне библиотеке ,,Др Душан Радић", у Врњачкој Бањи, што ми је и био један од циљева комплетног документарног пројекта и серијала ,,Библиофонотека“. Ако Вам било шта затреба, што је у мом домену, стојим Вам на располагању. Иначе, припадам надреализму, неонадреализму и дадаизму (донекле и клокотризму), као и свему ономе за шта су се у театру залагали Џулијен Бек, Џудит Малина, Питер Брук, Гротовски, Паоло Мађели, а код нас Александар Аца Жак Поповић, Мирослав Беловић, Љубомир Муци Драшкић и други ствараоци сличне провенијенције... Највероватније да сам и један од ретких, који су живи из публике, са отварања Звездара Театра 8.10.1984. године. Својевремено сам био стални гост, у рангу инвентара, чувеног бифеа Атељеа 212, подрума Народног позоришта, клуба Београдског драмског позоришта и клуба ,,Бојан Ступица" ЈДП-а. То су тада биле отворене универзитетске катедре слободне мисли и уметности Београда и Србије. На тим местима сам снимио много интервјуа и разговора са драгим људима. Овај документарни серијал је мој скромни покушај да их поново дозовем у наше овостране животе. Наиме, жеља ми је такође била да од овог лудила са ријалитијима отргнем бар сто, бар хиљаду прегледа у корист нечега што сматрам вредним. Преписка са Вама ми враћа веру да све није било узалуд и да у онострано једноставно не треба отићи тек тако уз питање - Шта нам се то догодило...? Поводом Ваших коментара, да ли ми верујете, када кликнем на неку од ових сторија, а ево ближим се јубиларној 100.-тој епизоди, у понуди са десне стране добијем само штуре кадрове и сцене из филмова, понеки фрагмент позоришне представе и ништа друго? Kако је мало или недовољно таквих ствари!? Тако је са Данилом Батом Стојковићем, Милошем Жутићем, Љубомиром Муцијем Драшкићем, Николом Симићем, Тањом Лукијановом, Бранком Плешом, Браниславом Цигом Јеринићем, Петром Kраљем, Војиславом Лубардом, Антонијем Лулетом Исаковићем, Радославом Братићем, Бошком Kарановићем, Жиком Лазићем, Мајом Димитријевић, супругом М. Беловића, Марином Чутурило Хелман, најбољом сценографкињом коју је српски театар имао, Слободаном Стојановићем, драматургом, сценаристом и драмским писцем (Птиц и птица, серија Више од игре), Батом Ченгићем и многим другим... Хвала Вам на пажњи!

Ваш нови - стари саговорник и

Аутор пројекта ,,Библиофонотека"

Зоран Рајић, дипл. правник

Телефони: 064 24 66 839 и 064 95 66 185

e-mail: zoranrajic2101@gmail.com

Томо Курузовић (Сарајево, Краљевина Југославија, 18. октобар 1930. - Београд, Србија, 2. август 2017.) био је српски позоришни, филмски, ТВ глумац, режисер и књижевник. Битна улога Повратак отписаних - Мисирац.

Рођен је 18. октобра 1930. на Бистрику изнад Принциповог моста у Сарајеву. Оба родитеља су му из Бање Луке. И отац и мајка су радили у позоришту, отац као позоришни фризер, власуљар и шминкер, а мајка као кројачица. По завршетку рата је 1948. завршио Учитељску школу, након чега се запошљава као учитељ и управник школе у Чаракову код Приједора. У Београд је стигао 1949. Исте године се уписује на Академију за позориште и филм у класи проф. Јозе Лауренчића. Академију за позориште и филм је завршио 1953, а дипломирао 1957. У периоду од 1953. до 1957. ванредно је студирао југословенску књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву.

Опширније...