Вести

Божидар „Боле” Стошић (Скопље, Краљевина Југославија, 21. јул 1937. - Београд, Србија, 13. децембар 2018.) био је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Више од пет деценија бавио се глумом, а каријеру је започео појављивањем у филму Цвеће и балони, 1960. године као чистач ципела. Био је члан Позоришта „Бошко Буха” и Београдског драмског позоришта. Најзначајније улоге имао је у ТВ серијама Хиљаду зашто? (Боле из бурета), Позориште у кући (Живослав), Срећни људи (Срећко Шљивић) и Породично благо (Ђорђе Стаменковић ,,Мачак"). Године 2004. био је члан жирија 41. Филмских сусрета у Нишу, а 2008. године додељена му је Награда Миодраг Ђукић.

Рођен је 21. јула 1937. године у Скопљу. Заједно са породицом, 6. априла 1941. године преселио се у Нишку бању, а 1945. године у Београд. Након завршене основне школе похађао је Трећу београдску гимназију, у којој је 1953. године уписао драмску секцију, коју је водио Слободан Алигрудић. Након завршетка гимназије уписао је Медицински факултет у Београду, на којем је студирао годину дана, а за то време био је члан Омладинског позоришта Лола Рибар, где је одиграо неколико улога. Након исписивања са Медицинског факултета, Стошић уписује Академију за позоришну уметност и након завршетка добија ангажман у Позоришту „Бошко Буха” у Београду, а након тога у Београдском драмском позоришту, чији је био члан све до пензије. Био је члан Позоришта на Теразијама, где је играо у представама ,,Београд некад и сад” (1970), ,,Дундо Мароје” (1973), ,,Бал лопова” (1973), ,,Неки то воле вруће” (2007), а последњу улогу остварио је у представи ,,Фантом из Опере” (2017). Био је један од оснивача Позоришта на Теразијама, а од 2014. године до смрти био је председник Управног одбора тог позоришта. Преминуо је 13. децембра 2018. године у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Властимир „Ђуза“ Стојиљковић (Ражањ, Краљевина Југославија, 30. јун 1929. - Београд, Србија 17. јун 2015.) био је српски филмски и позоришни глумац. Битна улога Позориште у кући - Родољуб Рођа Петровић. Властимир „Ђуза“ Стојиљковић је рођен у учитељској породици, од оца Младена и мајке Лепосаве. Мајка га је учила у првом и другом разреду, а отац у трећем и четвртом. Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности.

Женио се два пута. Његова прва супруга била је глумица Олга Станисављевић, која је преминула 1987. године. Други пут се оженио са Душанком Стојиљковић. Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен. Године 2009. је добио Статуету златни ћуран за животно дело. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). У БДП је радио до 1968, након чега је прешао у Атеље 212. У БДП се вратио 1978. и остао тамо до 1985, када је поново прешао у Атеље 212, у ком је играо до пензионисања 1995. Често је гостовао у бројним представама, првенствено у Београдском драмском позоришту и Атељеу 212. Играо је више од 130 улога.

Бранко Плеша (Кисељак, Краљевина СХС, 6. март 1926. - Београд, СР Југославија, 8. јун 2001.) је био српски филмски и позоришни глумац. Рођен је 6. марта 1926. године у Кисељаку, Босна и Херцеговина. Завршио је основну школу и похађао гим­назију у Винковцима. Студије глуме завршио је у Земаљ­ској глумачкој школи у Загребу и Академији за позоришну уметност у Београду. Први професионални уговор потписао је са Хрватским народним казалиштем у Загребу (се­зона 1945/46.), затим од 1946. до 1947. ангажован је у Сплиту, а 1947. године прелази у Југословенско драмско позориште у Београду, где доживљава пуну афирмацију. Бавио се и педагошким радом на Академији уметности у Новом Саду. Поред глуме бавио се позоришном, телевизијском и филмском режијом (филм Лилика). Син Горан се такође бавио глумом. Преминуо је у Београду 8. јуна 2001. године, у 76. години.

Весна Kрмпотић (Дубровник, Краљевина Југославија, 17. јун 1932. - Београд, Србија, 21. август 2018.) била је југословенска књижевница и преводитељица. Рођена је 17. 6. 1932. у Дубровнику. Дипломирала је психологију и енглески на Филозофском факултету у Загребу, а бенгалски језик на Филозофском факултету Универзитета у Њу Делхију. Kао супруга дипломате живела је у Вашингтону, Kаиру, Акри, Њу Делхију, а од 2004. живела је у Београду. Најпознатије јој је дело ,,Брдо изнад облака”. Иза ње је остао књижевни опус од 108 књига, а у саопштењу Фондације која носи њено име наводи се да Весна Kрмпотић деценијама није престајала да изненађује читаоце песништвом и прозом примарно протканом заљубљеношћу у индијску цивилизацију. Рођењем Дубровкиња, загребачка студенткиња, велики је део живота провела на релацији Загреб - Београд.

Слободан Селенић (Пакрац, Краљевина Југославија, 7. јун 1933. - Београд, СР Југославија, 27. октобар 1995.) је био српски писац и критичар, писао је романе, драме и позоришну критику. Био је дописни члан САНУ и добитник многих награда, између осталих НИН-ове награде 1980. године за роман Пријатељи. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности где је предавао драматургију 20. века. По његовом истоименом роману и сценарију је снимљен филм ,,Убиство с предумишљајем“ редитеља Горчина Стојановића. Филм ,,Убиство с предумишљајем“ је 1996. године добио прву награду за сценарио на ХХ Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Слободан Селенић је аутор сценарија за тај филм. Слободан Селенић у неколико својих романа (Тимор мортис, Писмо глава, Очеви и оци, Убиство с предумишљајем), прати токове самоспознаје и опстанка једне иманентно трагичне културе. Слободан Селенић је био последњи председник Савеза књижевника Југославије.

Најпознатија дела - Романи:  Мемоари Пере Богаља (1968.), Писмо глава (1972.), Пријатељи (1980.), Очеви и оци (1985.), Тимор мортис (1989.), Убиство с предумишљајем (1993.), Постхумно: Малајско лудило (2003.). Драме: Косанћићев венац 7 (1982.), Ружење народа у два дела (1987.), Кнез Павле (1991.). Драмске теорије и критике: Ангажман у драмској форми (1963. и 2003.), Драмски правци XX века (1971. и  2002.), Антологија авангардне драме (1964.), Антологија савремене српске драме (1977.) Драмско доба (сабране позоришне критике 2003.), Искорак у стварност (политички есеји, књига разговора, 1995.).