Вести

    Ви сте овде:  
  1. Почетак
  2. Актуелно
  3. Инфо
  4. Вести
  5. Милутин Петровић ‒ документарна серија „Филм и књижевност“
Вести
Погодака: 793

Михајло Митровић (Чачак, Краљевина СХС, 1. септембар 1922. - Београд, Србија, 20. децембар 2018.) био је српски архитекта. Дипломирао је 1948. на Архитектонском факултету у Београду. Био је стипендиста Уједињених нација у Француској и Данској 1950. У Урбанистичком заводу Србије, као главни пројектант, урадио је генералне урбанистичке планове за Зајечар, Трстеник, Пирот, Ниш, Бању Ковиљачу, Лазаревац, Врњачку Бању. Био је директор „Пројектбироа“ (1961-1981). Године 1980. изабран за редовног професора на Факултету примењених уметности у Београду. Пројектовао је и једну зграду у Паризу. Један од најпознатијих српских архитеката у свету. У његова најзначајнија дела спадају: одмаралиште „Нарцис“ на Златибору, стационар ОУН у Бањи Ковиљачи, хотел „Путник“, Генексове куле (Западна капија), храм Св. Василија Острошког у Београду; Врњачки циклус: Топла вода, Снежник, Слатина, Римски извор, Језеро; већи број стамбених зграда по Србији. Излагао је самостално у Музеју савремене уметности у Београду и Салону МСУ у Варшави, затим у Вроцлаву, те на колективним изложбама у Милану, Њујорку, Рабату, Грацу. Бавио се архитектонском публицистиком и критиком. У загребачком „Оку“ имао је своју колумну (1983-1989), писао је за НИН од 1974. до 1983. године. У „Политици“ је непрекидно писао колумну о архитектури. Аутор је књига „Новија архитектура Београда“, „Све је архитектура“ и „На крају века“.  Добитник је Октобарске награде града Београда, листа „Борба“, Салона архитектуре, Велике награде за архитектуру САС, Седмојулске награде за животно дело... Био је генерални секретар Савеза архитеката Југославије, председник Савеза архитеката Србије. За почасног доктора Београдског универзитета промовисан 1999. године. За председника Академије архитектуре изабран је 1999. године.

Вести
Погодака: 941

Мирослав Јосић Вишњић (Стапар код Сомбора, ФНРЈ, 15. децембар 1946. - Београд, Србија, 8. септембар 2015.) био је српски књижевник. У родном месту завршио је основну школу, а Учитељску школу (Препарандију) у Сомбору. На Филолошком факултету у Београду апсолвирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности (тзв. Светска књижевност). Дуго је хонорарно радио као лектор, коректор и технички уредник у разним издавачким кућама, листовима и часописима. Био је секретар листа „Студент“ (генерација 68, до смене редакције), уредник часописа "Relations". Био је запослен у Српској књижевној задрузи. Покренуо је библиотеку „Нови Албатрос“. Први је почео приватно издавање књига (после С. Машића) у „Књижевној фабрици МЈВ и деца“. Био је председник ПАНУ. Јосић је врло продуктиван писац (прави и вредан „салашар“), а посебно откад се зарекао (што се догодило неколико пута) да више неће писати и објављивати.

Вести
Погодака: 800

Жарко Команин (Никшић, Краљевина Југославија, 3. децембар 1935. - Београд, Србија, 26. јун 2010.) био је српски књижевник и писац. Српски књижевник Жарко Команин рођен је 3. децембра 1935. године у селу Дреновштица, срез Никшићки, у учитељској породици. Гимназију је завршио у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Београду 1960. године. Драмски и прозни писац Жарко Јовановић узео је за књижевно презиме припадништво свом ужем завичају - Kоманима. Од 1960. до 1962. радио је као драматург у београдском Савременом позоришту. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар Вечерњих новости, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург у Народном позоришту у Београду, где је остао до пензионисања, 2001. године. Добио је награду „Борисав Станковић”. На дан кад је срушен споменик Бори Станковићу у Врању угасио се живот добитника Борине награде Жарка Kоманина. Смрти се није плашио. Глумица  Мерима  Исаковић  је  за улогу Јоване у филму Јована Лукина, 1979. године, на Филмским сусретима у Нишу, добила награду Царица Теодора за остварену најбољу женску улогу. Аутор сценарија за филм Јована Лукина, који је режирао Живко Николић, је писац Жарко Команин.

Вести
Погодака: 989

Драгомир Брајковић (Писана Јела, ФНР Југославија, 10. децембар 1947. - Београд, Србија, 29. новембар 2009.) је био српски песник, новинар и књижевник, добитник више књижевних награда, дугогодишњи уредник у Радио Београду и члан Удружења књижевника Србије. Рођен је 10. децембра 1947. године у селу Писана Јела крај Бијелог Поља у Црној Гори.  Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Поезију, прозу, есејистичке и критичке текстове објављивао је од 1966. године. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2005. године, постао је један од оснивача Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе у Србији. Преминуо је 29. новембра 2009. године у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Вести
Погодака: 1188

Драган Кресоја (Београд, ФНРЈ, 23. март 1946. -  Београд, СР Југославија, 6. новембар 1996.) је био српски филмски редитељ. Снимио је шест самосталних дугометражних филмова и био асистент режије за многе друге пројекте. Најпознатија редитељска остварења су му „Крај рата“, „Октоберфест“, „Оригинал фалсификата“ и „Тамна је ноћ“. Трагично је погинуо 1996,  у 51. години, у хеликоптерској несрећи, када се хеликоптер у којем је снимао прве кадрове филма „Сутон над Београдом“ срушио на ушћу Саве у Дунав. У тој несрећи погинуо је и његов син, који је био камерман.

Драган Кресоја рођен је 23. марта 1946. у Београду.  Кинематографску каријеру почео је раних 1960.-тих година у Кино клубу Београд.  Свој први филм, под називом „Досада“, снимио је 1964. године и са њим успешно обишао многе фестивале.  Након две године уследили су кратки филмови „Хепенинг” и „Жена је жена“. Радио је као асистент режије на бројним пројектима,  од којих су најзначајнији филмови „Битка на Неретви“, „Ужичка република“, „Специјално васпитање“, „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Национална класа“, „Вариола вера“, „Балкан експрес“, „Мољац“, „Хајде да се волимо“, „Дом за вешање“, „Шпијун на штиклама“ и „Последњи круг у Монци“, као и серије „Грлом у јагоде“ и „Камионџије 2“. На овај начин стекао је богато редитељско искуство, које ће му касније користити у раду на самосталним филмовима.