Павле Угринов (право име Василије Поповић, рођен је у Молу, Краљевина СХС, 15. априла 1926. године - умро је у Београду, Србија, 23. јуна 2007. године) је био српски књижевник, драматург, редитељ и академик. Основну школу похађао је по разним местима у Војводини, а средњу је завршио у Петровграду, данашњем Зрењанину. Економски факултет у Београду уписао је 1946. године. После две завршене године студија, уписао се на тек основану Академију за позориште и филм у Београду, где је дипломирао 1952. године на одсеку за режију, у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атељеа 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд. У књижевни живот ступио је 1955. године поемом Бачка запевка, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике. Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син, Без љубави (1986), Топле педесете (1990); новела Исходиште (1963), прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972). Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика. Био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-a, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-a и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан - сарадник те установе. Добитник је Бранкове награде (1955), НИН-ове награде за роман (1979), Октобарске награде Београда (1983), Нолитове награде (1990). Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976) и Орденом Републике са сребрним венцем (1988). За редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године. Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 81. години. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Поред рада у позориштима, био је запослен као уредник и драматург у Радио Београду а од оснивања Телевизије Београд постаје уредник драмског и серијског програма. Један је од оснивача Атељеа 212, где је режирао антологијску и историјску представу ,,Чекајући Годоа" Самјуела Бекета којом је то позориште отворено. У својој последњој написаној књизи необичне садржине и структуре Павле Угринов наративну оптику усмерио је на један од најтрагичнијих догађаја новије српске историје - на бомбардовање Београда и Србије током пролећа 1999. године од стране НАТО савеза. Познат као писац који је од почетка књижевне каријере тежио модернизацији прозног рукописа и његовом што потпунијем усаглашавању са токовима модерне светске књижевности, Угринов се у последњим деценијама свога рада, не одступајући много од свог стилски препознатљивог наративног поступка, вратио стандарднијим средствима прозног обликовања стварности и уношењу у прозни текст наглашених и изабраних аутобиографских и документарних мотива и детаља. У рукопису романа-дневника Заувек, који је Српској књижевној задрузи за њено јубиларно, СТОТО КОЛО Угринов наменио месец дана пре своје смрти, он је у том погледу отишао најдаље. У новој књизи такође преовлађују документарни и дневнички слојеви, али се не губи ни есејистички и мемоарски, као ни преобликовани имагинативни слој.
Основни предмет свог тестаментарног дела Угринов је посветио дубоком и искреном емотивном, интелектуалном и етичком отпору деструктивним силама које су агресијом на Србију уништавале људске животе и материјална и културна добра стварана деценијама и тиме до трагичног апсурда довеле и основне принципе западне демократије. Из дана у дан у току трајања напада на нашу земљу, од 24. марта па до 8. јуна 1999. године, он је водио детаљан интимни дневник, са луцидним коментарима и закључцима о неправедности и бесмислености НАТО агресије и деструктивности западне политике према Београду као симболу демократских принципа српског народа.
Додајући рукопису тих дана објављивану документарну грађу из новина, која својом садржином сама по себи осуђује НАТО агресију, Угринов је свој роман-дневник снабдео драгоценим документарним материјалом, који ће заувек сведочити о огромном и неизбрисивом шоку који је у том времену доживљавао српски народ, свестан да је проблем могао и морао да буде другачије решаван. Као што је као ангажовани интелектуалац показивао снажан отпор према неправди која се чини његовом народу, Угринов је, с друге стране, показивао отворен отпор и према свему што је, по његовом мишљењу, у том времену и код нас било површно, празно, декларативно, мотивисано прикривеним или отвореним појединачним и страначким интересима. Најемотивнији слој романа-дневника Заувек свакако је онај који се односи на велику приврженост и љубав чланова Угриновљеве породице једних према другима и на њихове дубоке међусобне емотивне везе, које бар донекле неутралишу доживљај трагичних спољашњих околности у којима су у том времену живели. У непосредно и ретроспективно описаним важним моментима из породичног живота, Угринов је остварио не само егзистенцијалну и психолошку него и структуралну и семантичку равнотежу агресивној и трагичној стварности у овом спонтано настајалом књижевном рукопису. Зато се његова књига може доживети и као породични, и као љубавни, и као патриотски роман, и као сведочанство о једном трагичном историјском времену којим смо и колективно и појединачно трајно обележени.
Филмографија: Острво мира (ТВ филм, 1960), Коштана (ТВ филм, 1962), Мандрагола (ТВ филм, 1962), Недозвани (ТВ филм, 1969), Преко мртвих (ТВ филм, 1969).
