Слободан Ракитић (Власово крај Рашке, 30. септембар 1940 - Београд, 1. јануар 2013) био је песник, есејиста, политичар, представник поетске метафизике. Рођен је у Власову, крај Рашке, где је завршио основну школу. Гимназију је учио у Новом Пазару. Од 1960. године живeo je у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је часописе: „Књижевна реч”, „Савременик” и „Рашка”. Био је члан прве редакције која је покренула лист Књижевна реч (1972). Од 1973. до 2007. године радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик. Био је председник Удружења књижевника Србије од 1994. до краја 2004. године. Председник Српске књижевне задруге био је од 2005. године.
Ракитић је био мисаони лирски песник, са изразитим осећањем за историју, културу и традиционалне вредности. Његова поезија, лирскоинтимистичка, елегична, рефлексивна и религиозна, настоји песнички да одговори на вечна питања живота и смрти, положаја појединца и историјског, колективног страдања. Ракитићев песнички говор изразито је метафизички, племенит - претежно неосимболистички. Његове песме тематско-мотивски и обликовно кореспондирају са старом богослужбеном књижевношћу.
Слободан Ракитић је био опозиционар тадашњој власти. Посланик на листи Српског покрета обнове у првој вишестраначкој скупштини Србије (1991 - 1992), народни посланик у Савезној скупштини СР Југославије (1993 - 1994). Био је председник и оснивач Саборне народне странке.
Добио је књижевне награде Милан Ракић, Исидора Секулић, Бранко Миљковић, Петар Кочић, Јован Дучић, Лаза Костић и Златни крст кнеза Лазара. Добитник је, готово, свих наших најугледнијих књижевних награда. За књигу „Тапије у пламену“ награђен је Октобарском наградом града Београда (1990) и наградом „Раде Драинац” (1991). Добитник је „Велике Базјашке повеље” (Темишвар, 1998), дипломе „Златно перо” (Москва, 2005), јубиларне Медаље Удружења књижевника Србије (2006), Вукове награде (2008), Ордена Светог Саве (2010). Песме су му превођене на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски, македонски...
Објавио је књиге песама: Светлости рукопис (1967), Рашки напеви (1968), Свет нам није дом (1970, друго допуњено издање 1979), Земља на језику (1973), Песме о дрвету и о плоду (1978), Жудња за југом (1981), Потомак (1982), Основна земља (1988), допуњено издање 1989. и 1990), Тапије у пламену (1990, друго издање 1991), Душа и спруд (1994) и Изабране песме (1998). Објавио је и књиге есеја: Од Итаке до привиђења (1985), Облици и значења (1994), као и зборник: Поезија романтизма југословенских народа (1978) и Изабрана дела у пет књига (1994).
Слободан Ракитић, један од најзначајнијих српских песника, преминуо је у уторак ујутру, првог дана 2013. године, после кратке и тешке болести, у Београду, на Првој хирушкој клиници. Сахрањен је 4. јануара, у Алеји заслужних грађана, на Новом гробљу у Београду.
