Весна Парун (Зларин, Краљевина СХС, 10. април 1922. - Стубичке Топлице, Хрватска, 25. октобар 2010.) је била песник, драмски и дечји писац.
Студирала је на Филозофском факултету у Загребу. Детињство је провела у Сплиту, у Биограду на мору и у Шибенику. Основну школу је завршила на Вису, а гимназију у Загребу, због рата је морала да побегне у Сплит. Вратила се у Загреб 1942. године. После рата је уписала студије на Филозофском факултету, одсек филозофија. Године 1947. радила је на прузи Шамац - Сарајево, оболела је од тифуса, а у исто је време доживљавала кризе због несретне љубави која је трајала од 1938. године. Све су то били разлози прекида студија. Од 1962. до 1967. боравила је у Бугарској, где се удала, развела и доживела нови низ недаћа. Враћа се у Загреб где ради као слободни писац. Године 2000. се из свог дома преместила у дом у Стубичким Топлицама, где на крају и умире. Ушла је у политику у својој 85-ој години. Учланила се у Демократску странку жена. Прва је жена у Хрватској која је живела искључиво од књижевности. Неке од књига је сама штампала и продавала, па чак и илустровала. Преминула је 25. октобра 2010. године. Песникиња Весна Парун је послала последње писмо својој пријатељици, глумици Мирјани Вукојичић у Београд, 9. октобра 2010. године. У београдској општини Сурчин још 2011. године је одређено да једна од планираних улица добије назив Весна Парун.
Објављено јој је преко 70 књига поезије и прозе и четири драме. Штампала је и велики број књига за децу. Песме су јој превођене на многе стране језике. Године 1932. објављује прву песму „Прамаљеће“ у листу „Анђео Чувар“. Од 1945. године објављује песме по часописима и листовима. Дела су јој преведена на више језика. Преводила је Хајнеа, Гетеа, Рилкеа. Поезији Весне Парун треба приступати као природној, као елементарној појави: са поверењем и опрезом, узбуђено и разумно, у сваком случају са пуном свешћу о њеној не нужно хармоничној сложености, богатству предвидљивих и непредвидљивих феномена али без амбиције да се она потчини.
За њену можда најпознатију песму „Ти која имаш руке невиније од мојих“ Звонко Шпишић је написао музику за Загреб фест 1964. године а отпевала је Ана Штефок. Ликови њених дечјих књига нашли су се у мјузиклу „Мачак Џингискан и Мики Траси“ за који је музику написао Ладислав Тулач а режирала Звјездана Ладика 1979. године. На стихове Весне Парун, Станко Хорват написао је „Шум крила, шум воде“, кантата за сопран и оркестар где је сопран певала примадона Дуња Вејзовић. Кемал Монтено и Дин певали су песму „Залеђена чесма“ за коју је, на стихове Весне Парун, музику и аранжман написао Стипица Калођера.
Поезија: Зоре и вихори (1947), Пјесме (1948), Црна маслина (1955), Видрама вјерна (1957), Ропство (1957), Пусти да отпочинем (1958), Ти и никад (1959), Кораљ враћен мору (1959), Коњаник (1961), Јао јутро (1963), Била сам дјечак (1963), Вјетар Тракије (1964), Пјесме (1964), Гонг (1966), Отворена врата (1968), Уклети дажд (1969), Трагом Магде Исанос (1971), Сто сонета (1972), И пролазим животом (1972), Стид ме је умријети (1974), Оловни голуб (1975), Апокалиптичке басне (1976), Љубав бијела кост (1978), Читач снова (1978), Изабране пјесме (1979), Мапа Магдица (1979), Шум крила, шум воде (1981), Салто мортале (1981), Изабрана дјела (1982), Град на Дурмитору (1988), Касфалпирова земља (1989), Индиго град (1990), Сонетни вијенци (1991), Троножац који хода (1993), Зачарана чаробница (1993), Избор из дјела (1995), Птица времена (1996), Смијех од смрти јачи (1997), Пелин басне (1998), Спужвица и спужва (1999), Политичко Валентиново (2000), Гријех смрти (2000). Проза: Под мушким кишобраном (1987), Крв свједока (1988), Хрватска краљица (1999), Ноћ за пакост - мој живот у 40 врећа (2001).
Дечја поезија: Патка Златка (1957), Туга и радост шуме (1958), Зец мудријан (1958), Корњачин оклоп (1958), Мачак Џингис-кан и Мики Траси (1968), Мачак на мјесецу (1969), Мики Траси и бака Пим Бако (1968), Мики славни капетан (1970), Карневал у Кукљици (1974), Познанство с данима малог Максима (1974), Игре пред олују (1979), Дванаест сликовница о псима (1983), Хоћу љутић, нећу мак (1983), Рода у школи (1988), Покрај Купе кад се врапци скупе (1989), Мој пријатељ шишмиш (1990), Успаванка за пољубац (1995), Кроз прозорчић зиме (1995), Пчела, дуга и млин (1997), Три морске пустоловке (2000), Морска кочијица (2001). Драмска дела: Марија и морнар, Апсирт, Магарећи оток, олити хомо хомини асинус и Школа за скитнице. Награде: За збирку Песме (1948) добила је награду Матице хрватске. За збирку Црна маслина добила је Награду града Загреба. Године 1959. добила је годишњу награду „Владимир Назор“. За дечји роман у стиху Мачак Џингис-кан и Мики Траси додељена јој је награда „Григор Витез“. У Паризу је 1970. године добила награду за поезију. Године 1972. добија „Змајеву награду“ Матице српске у Новом Саду, 1982. награду „Владимир Назор“ за животно дело а 2003. за збирку сонета Сузе путују добила је награду „Тин Ујевић“. Септембра 2010. добила је Европску књижевну награду, коју додељује Књижевна општина Вршац. Литература: „Изабране песме“ избор и предговор, Иван В. Лалић, Српска књижевна задруга, 1979. године Београд и „Апокалиптичке басне“ 1976. године.
