Ђурђија Цветић (Београд, Краљевина Југославија, 25. август 1942. - Београд, Србија, 6. август 2015.) била је српска филмска, телевизијска и позоришна глумица. Ђурђија Цветић је глуму дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Миленка Маричића 1969. године, од када је и чланица Југословенског драмског позоришта. Гостовала је у Звездара театру, Народном позоришту, Београдском драмском позоришту, Црногорском народном позоришту у Подгорици, Народном позоришту у Сомбору и многим другим позориштима. Достојанствена, одмерена, ненаметљива хероина позоришне и животне сцене, глумица Ђурђија Цветић оставила је за собом непоновљиву Дездемону, Анку, Јелисавету Протић, Рањевску, Елену. Розику, Клитемнестру и многе друге јунакиње како на сцени матичног Југословенског драмског позоришта чија стална чланица је била од 1969. године, тако и у многим другим гостујућим позориштима. Током дуге и плодне каријере коју је градила са мером истинске позоришне даме, Ђурђија Цветић је својим сценским рукописом оставила дубок траг у српској позоришној уметности, о чему сведоче бројне награде које је добила за своју магију глуме, од „Милоша Жутића”, преко „Жанке Стокић”, до „Татјане Лукјанове” и многих других. Припадала је генерацији „Бојанових беба“, групи младих глумица и глумаца које је Бојан Ступица позвао у Југословенско драмско позориште, у време његове генерацијске обнове.
После улоге Пем у „Спасенима“ Едварда Бонда, у том тренутку једном од најзначајнијих позоришних комада светског репертоара, својом појавом, лепотом и сценском снагом, Ђурђија Цветић ступиће и у велики, класични репертоар, као Шекспирова Регана у „Лиру“, Дездемона у „Отелу“, Оливија у „Богојављенској ноћи“. Њен у исти мах модеран и класичан сценски израз дошао је до пуног изражаја у великим, иконичким представама Југословенског драмског позоришта попут Симовићевог „Путујућег позоришта Шопаловић“, у режији Дејана Мијача, где је играла Јелисавету Протић, потом Брехтовом „Баалу“ као Емилија, у Ведекиндовом „Буђењу пролећа“ као Фани Габор. Последњих година ангажмана у ЈДП-у, играла је са великим успехом Рањевску у Чеховљевом „Вишњику“, Лагарсовим „Правилима понашања у модерном друштву“, а нарочито у насловној улози Држићевог „Скупа“,редитеља Јагоша Марковића, у којој је, тумачећи мушку улогу, остварила театарско чудо, вишеструко вредновано и награђивано на домаћим и регионалним фестивалима. Ђурђија Цветић гостовала је у свим београдским позориштима, последњих година највише на сцени Београдског драмског, као и у Црногорском народном позоришту, Народном позоришту Сомбор, НП Бања Лука и другима. Упоредо са позоришном, градила је запажену и телевизијску и филмску каријеру. Телевизијској публици остаће упамћена као Сека у серији „Грлом у јагоде“, Срђана Карановића, као и по улогама у „Сивом дому“, „Почетном ударцу“ и „Заборављенима“ Дарка Бајића, у филму „Октоберфест“ Драгана Кресоје, ТВ серији „Улица липа“. Памтићемо је и по филмским улогама у остварењима: „Кад голубови полете”, „Крунисање”, „Ујеж”, „Младић и девојке 2”... Њен супруг је био Авдо Мујчиновић, познати позоришни критичар.
Филмографија глумице Ђурђије Цветић: Не играј се љубављу (ТВ, 1968), Кад голубови полете (социјални радник, 1968), Продајем стара кола (1968), Све ће то народ позлатити (ТВ, 1968), Власници кључева (1968), Величанствени рогоња (Корнелија, 1969), Младићи и девојке 2 (1969) Жене (1969), Крунисање (1970), Србија на Истоку (ТВ, Анка Нинковић, 1970), Протекција (ТВ филм, Јулка, 1970), Капетан из Кепеника (1971), Смех са сцене: Југословенско драмско позориште (1972), Самоубица (ТВ, Марија Лукијанова, 1972), Несахрањени мртваци (ТВ, 1972), Чучук Стана (Цвета, 1972), Сланици (Катица, ћерка Кокицина, 1973), Они лепи рођендани (1973), Наше приредбе (ТВ серија, 1973), Ујеж (Равијојла Лазић, 1974), Награда године (1975), Ђавоље мердевине (ТВ серија, 1975), Песма (ТВ серија, 1975), Кухиња (филм, 1976), Грлом у јагоде (ТВ серија, Банетова сестра, 1976), Част ми је позвати вас
(ТВ серија, Ђурђија, 1976), Анчика Думас (Викторија, 1977), Ујед (ТВ, комшиница, 1979), Герсла (1979), Бурнинг (1979), Дувански пут (1981), Три сестре (1982), Развојни пут Боре Шнајдера (Розика, 1983), Боже мој! Напорна али слатка служба Адолфине Фроман (1984), Чај у пет (1984), Путујуће позориште Шопаловић (Јелисавета Протић, 1986), Сиви дом (васпитачица Јела, 1986), Октоберфест (Скобларова жена, 1987), Дечји бич (мајка, 1988), Свет (Госпођа Живановић, 1989), Стремницка (Госпођа Христић, 1989), Почетни ударац (Маркова мајка, 1990), Баал (1990), Заборављени (ТВ серија, Маркова мајка, 1990), Stand by (Сестра Олга, 1991), Повратак Вука Алимпића (Софија Алимпић, 1992), Рај (1993), Електра (Клитемнестра, 1993), Боље од бекства (Стаменина мајка, 1993), Гардеробер (Лејди Корделиа, 1997), Кнез Михаило (1998), Сенке успомена (Вера Ђорђевић, 2000), I figli strappati (2006), Hourglass (2007) и Улица липа (Савка, 2007-2008). Награде и признања: 2002. - Награда ,,Милош Жутић“ за улогу Скупа у представи „Скуп“ Југословенског драмског позоришта; 2004. - Награда ,,Жанка Стокић“ за животно дело и 2013. - Плакета Жанка Стокић за најбоље глумачко остварење 12. Позоришних свечаности ,,Жанки у част“.
