Академик и књижевник Војислав Лубарда рођен је 17. јуна 1930. године у Рогатици, а преминуо је 13. октобра 2013. године у Београду. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву, на Одсеку за југословенску књижевност и српско-хрватски језик. Радио је као новинар, професор књижевности у средњим школама, уредник у издавачким кућама Народна просвјета и Веселин Маслеша, уредник листа Младост за БиХ, уредник редакције за културу и умјетност Телевизије Сарајево, а у Београду као уредник програма у Центру за културу општине Стари град. Режимски прогони почели су 1953. године, када је као студент треће године и секретар факултетског комитета омладине одбио да прихвати дужност члана Градског комитета Партије. Истовремено је објавио озлоглашену "четничку" причу Предаја, занимљиву и по томе што је исти текст прихватио књижевни жири Политике, са Ивом Андрићем на челу, а Политика одбила да објави.
Иако је прича била политички безазлена (сведена на убиство младића којег су четници мобилисали на крају рата), аутор је због њеног објављивања, по хитном поступку, троструко кажњен (избацивањем из Партије, трајном забраном студирања и избацивањем са дужности уредника студентског листа Наши дани, који је претходно покренуо).
До 1985. године, када је присилно пензионисан, "накупио" је још осам избацивања (шест у Сарајеву а два у Београду). О каквој се врсти прогона радило говори и добро скривана чињеница да су му - поред два спаљивања романа Гордо посртање - одузете и три већ изгласане књижевне награде (Шестоаприлска награда за Гордо посртање и две истовремено изгласане награде за роман Преображење - НИН-ова награда за роман године и не мање значајно признање - награда која носи име Исидоре Секулић). Лубардини романи доживели су више појединачних издања. Његова изабрана дела у шест књига појавила су се 1991. године, што се поновило 1994. године, у осам књига. За роман Вазнесење добио је НИН-ову награду 1990. године.
За дописног члана АНУ (Академија науке и умјетности) Републике Српске изабран је 27. јуна 1997. године а за редовног члана 21. јуна 2004. године. Објавио је романе: Ближњи свој (1962), Љуљашка (1963), Гордо посртање (1970) - четири издања, Преображење (1979) - три издања, Покајање (1987) - три издања, Вазнесење (1989) - три издања (НИН-ова награда). Објавио је и шест књига литерарне публицистике, међу којима су: Свилени гајтан, Анатема (+ 5 наслова), Тамни вилајет, (1994) и Српска беспућа: Књижевнополитички огледи.
Из саопштења жирија, НИН, 21.01.1990. године: "Својим романом Вазнесење Војислав Лубарда наставља да истражује људске, националне и верске страсти и насиља у 'мрачном босанском караказану' у 'горовитој и вучарној земљи Босни' како су је називали Лубардини претходници. Снажним епским замахом, широким приповедачким обухватом, проученом историјском грађом, Војислав Лубарда је створио многољудно дело људских судбина и значајно литерарно сведочанство, верно нашем народном принципу: "Поменуло се, не повратило се!" Чланови жирија: Новак Kилибарда, Светозар Kољевић, Божо Kопривица, Борислав Михајловић Михиз, Игор Мандић, председник, Бранко Поповић и Гојко Тешић.
