Вести

Стојан Дечермић Цоле (Босанска Дубица, Краљевина Југославија, 10. јун 1931. - Београд, СР Југославија, 15. децембар 1992.) је био српски и југословенски глумац. Потиче из уметничке породице, пошто му је и отац Борислав, играо у позоришту Дунавске бановине у Новом Саду, а потом био први, послератни, управник позоришта у Панчеву. Стојан је глумачку школу завршио у Новом Саду и са једва 17. година уписао Академију драмских уметности у Београду код професора Томислава Танхофера, Бојана Ступице и Виктора Старчића.

На трећој години глуми Аљошу у драми Максима Горког „На дну“ у Југословенском драмском позоришту. По завршетку Академије постаје редован члан Југословенског драмског позоришта. Најпре игра лирске улоге у класичном и савременом репертоару истичући се емотивношћу и смислом за креације трагичних ликова, као Ромео (са само 22 године) у „Ромеу и Јулији“ Вилијама Шекспира, Орест у „Ифигенији на Тауриди“ Јохана Волфганга Гетеа, Лујо Ласић у Дубровачкој трилогији Иве Војновића и др. Као драмски уметник раскошног талента и магичне сценске привлачности је дочекао да га девојке сачекују на изласку из позоришта. Био је Жерар Филип српског глумишта. Био је неприкосновен рецитатор нарочито поезије Милана Дединца, Душана Матића и Растка Петровића. У земунском насељу Алтина добио је и своју улицу. Године 1989. добио је Октобарску награду града Београда.

Поштовани корисници,

од понедељка 1. јуна поново ћете бити у могућности да се крећете по просторијама библиотеке, као и да користите читаонице - али уз одређене мере опреза:

- У читаоници за периодику за једним столом може седети само по један читалац (петоро њих истовремено) уз максимално задржавање од по 45 минута, како би и остали који желе имали своју прилику да читају новине и часописе.

- Поново почињу да раде и електронска читаоница и читаоница дечјег одељења, такође уз поштовање прописане дистанце али без временског ограничавања.

- Још увек је пожељно је да користите маске и рукавице и да се држите на одстојању од других корисника и запослених у библиотеци.

- Осим тога, још неко време неће вам бити дозвољено да сами узимате књиге са полица. Уколико желите да узмете неку књигу са полице - реците билиотекару, и он ће вам је дати.

Подсећамо вас да је летње радно време врњачке библиотеке радним данима и суботом од 7 до 20 часова.

Уколико желите само да вратите књиге и немате намеру позајмите друге, можете их убацити у КЊИГОМАТ у било које доба дана или ноћи.

Хвала вам на стрпљењу и разумевању! Радујемо се поновном виђењу.

Tags:

Момчило Мома Димић (Београд, Краљевина Југославија, 28. фебруар 1944.  Београд, Србија, 8. јун 2008.), био је српски књижевник, песник, преводилац, романсијер, путописац, есејиста, драмски писац, филмски сценариста; дугогодишњи уметнички директор Београдских октобарских међународних сусрета писаца, члан Удружења књижевника Србије. Најпознатији је по роману ,,Живео живот Тола Манојловић", претвореном у популарну позоришну представу и ТВ драму.

Мома Димић рођен је 28. фебруара 1944. године у Миријеву, тада селу у близини Београда. Био је српски песник, преводилац, романсијер, путописац, есејиста, драмски писац, филмски сценариста; дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, члан Удружења књижевника Србије. Најпознатији је по роману ,,Живео живот Тола Манојловић", претвореном у популарну позоришну представу и ТВ драму. На београдском Филозофском факултету је дипломирао 1968. у време студентских протеста. Још 1966. године је написао свој најчувенији роман, „Живео живот Тола Манојловић“, преточен у драму која је две године касније играна и у Лондону, а потом је снимљен и филм. Драма је у београдском Атељеу 212 имала преко 400 представа, са Петром Краљем у главној улози.

Михаило Миша Јанкетић (Нови Сад, Краљевина Југославија, 24. мај 1938. - Београд, Србија, 15. мај 2019.) био је српски позоришни, филмски и телевизијски глумац. Битне улоге: Отписани - Влада Рус, Сиви дом - Васпитач Бели, Колубарска битка - Војвода Живојин Мишић, Породично благо - Гаврило Гавриловић. Дипломирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1962. године. У каријери је остварио улоге у више десетина филмова и ТВ серија, а такође бројне улоге је остварио и у Југословенском драмском позоришту, чији је стални члан од 1960. године. Учествовао је као студент на радној акцији приликом изградње ауто-пута Загреб-Љубљана 1958. године.

Велику популарност код телевизијске публике донеле су му улоге у ТВ серијама „Сиви дом” (1984-1985), „Бољи живот” (1987-1991), „Срећни људи” (1993-1996), а у серији „Породично благо” (1998-2002) играо је главну мушку улогу. Добитник је значајних глумачких награда и признања, као што су: Добричин прстен, Награда Павле Вуисић, Нушићева награда за животно дело, Статуета Јоаким Вујић, четири Стеријине награде, Октобарска награда града Београда, Статуета Ћуран, Награда Раша Плаовић и две годишње награде ЈДП.

Јосиф Александрович Бродски (рус. Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский; Лењинград, СССР, 24. мај 1940. - Њујорк, САД, 28. јануар 1996.), руски песник и есејиста јеврејског порекла, добитник Нобелове награде за књижевност 1987. године. Рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) као син фотографа у совјетској морнарици.

У петнаестој години напустио је редовну школу и покушао да се упише у подморничку академију, али без успеха. Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова.