Стојан Дечермић Цоле (Босанска Дубица, Краљевина Југославија, 10. јун 1931. - Београд, СР Југославија, 15. децембар 1992.) је био српски и југословенски глумац. Потиче из уметничке породице, пошто му је и отац Борислав, играо у позоришту Дунавске бановине у Новом Саду, а потом био први, послератни, управник позоришта у Панчеву. Стојан је глумачку школу завршио у Новом Саду и са једва 17. година уписао Академију драмских уметности у Београду код професора Томислава Танхофера, Бојана Ступице и Виктора Старчића.
На трећој години глуми Аљошу у драми Максима Горког „На дну“ у Југословенском драмском позоришту. По завршетку Академије постаје редован члан Југословенског драмског позоришта. Најпре игра лирске улоге у класичном и савременом репертоару истичући се емотивношћу и смислом за креације трагичних ликова, као Ромео (са само 22 године) у „Ромеу и Јулији“ Вилијама Шекспира, Орест у „Ифигенији на Тауриди“ Јохана Волфганга Гетеа, Лујо Ласић у Дубровачкој трилогији Иве Војновића и др. Као драмски уметник раскошног талента и магичне сценске привлачности је дочекао да га девојке сачекују на изласку из позоришта. Био је Жерар Филип српског глумишта. Био је неприкосновен рецитатор нарочито поезије Милана Дединца, Душана Матића и Растка Петровића. У земунском насељу Алтина добио је и своју улицу. Године 1989. добио је Октобарску награду града Београда.
