У Салону НБ „Др Душан Радић“ у оквиру 44. Фестивала филмског сценарија биће уприличено представљање издавачке делатности Филмског центра Србије.

Наше цењене посетиоце очекује светка премијера две књиге: „Писци у биоскопу“ аутора Слободана Шијана; и „Естетика аванградног и експерименталног филма“ ауторке Иване Кроње. Такође биће представљена и такозвана сценаристичка библија, „Пишчево путовање: митска структура за писце“ аутора Кристофера Воглера.

Учествују: Слободан Шијан, Ивана Кроња, Мирољуб Стојановић.

Модератор ће бити Милан Никодијевић.

Субота 19. септембар у 19 часова.

Добродошли!

Владимир Погачић (Карловац, Краљевина СХС, 23. септембар 1919. - Београд, СР Југославија, 13. септембар 1999.) био је југословенски редитељ, сценариста и глумац. Дипломирао је на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу и режију на високој филмској школи у Београду. Оснивач, директор и глумац Студентског позоришта у Загребу. После рата је радио на радију. Од 1947. године - у студију ,,Звезда-Филм" (Београд). 1958.-1959. - главни уредник часописа „Филм данас" 1954.-1981. године - директор Југословенске кинотеке (Београд). На челу Међународне федерације филмских архива.

Владимир Погачић (1919-1999) један је од најистакнутијих филмских аутора социјалистичке Југославије током педесетих година, а потом дугогодишњи угледни директор Југословенске кинотеке у Београду. Пре Другог светског рата студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Загребу, а после рата филм на Високој филмској школи у Београду. Као филмски режисер дебитовао је 1948. „Причом о фабрици“, у продукцији Звезда филма из Новог Сада. Међу Погачићевим филмовима издвајају се први југословенски шпијунски филм „Последњи дан“ (1951), настао према сценарију Оскара Давича, „Аникина времена“ (1954), први југословенски филм дистрибуиран у Сједињеним Државама, темељен на новели Иве Андрића, „Велики и мали“ (1956), први југословенски целовечерњи играни филм награђен на неком међународном фестивалу (за режију у Карловим Варима), „Суботом увече“ (1957), репрезентативни филм савремене тематике оног доба, те „Сам“ (1959), за оно време неуобичајено психолошки оријентисан партизански филм. У продукцији Јадран филма снимио је филмове „Пукотина раја“ (1959) и „Човјек са фотографије“ (1963), којим је и закључио свој опус.

Опширније...

Александар Баришић Барни (Београд, СФРЈ, 6. октобар 1966. - Београд, Србија, 12. септембар 2017.) био је српски драматург, сценариста и новинар. Завршио је Факултет драмских уметности у Београду, а широј јавности остао је упамћен као сценариста филмова Како је пропао рокенрол, Слатко од снова и филма Црни бомбардер, који је био његов дипломски рад на факултету. 16. Фестивал филмског сценарија (Врњачка Бања, 17. - 21. август 1992. године; Организатор: Културни центар Врњачке Бање), Прву награду за сценарио филма Црни бомбардер добили су Александар Баришић Барни и Дарко Бајић. Дарко Бајић је редитељ филмa Црни бомбардер.

Опширније...

Предраг „Пепи“ Лаковић (Скопље, Краљевина СХС, 28. март 1929. - Чуруг, СР Југославија, 9. септембар 1997.) је био познати српски глумац. Био је велики боем, индивидуалац, самотњак, повучени сањар, замишљени пецарош са Мртве Тисе. Удавио се на Мртвој Тиси код Чуруга, где је имао викендицу на Бисерном острву, у којој је проводио доста времена. Био је старији од свог брата близанца (Драгана Лаковића) 5 минута и лакши 2 килограма, једва је преживео, али је надживео брата.

Предраг Лаковић припада првој послератној генерацији глумаца који су студирали на тадашњој Позоришној академији у Београду. Kрајем четрдесетих је добио неколико улога у, тада авангардном, Београдском драмском позоришту. До краја седамдесетих, Лаковић је одиграо више од 40 улога у телевизијским пројектима, али филмова које је снимио је могло бити више. Публика га ипак најбоље памти по улози Kосте Павловића из ,,Бољег живота", урнебесног Бобиног ујака из Париза. Последња улога му је била у филму Емира Kустурице ,,Црна мачка, бели мачор", у лето 1997. године. Ту је тумачио расејаног матичара. Нажалост, последњу улогу није завршио - исте године, 9. септембра, трагично је страдао на Тиси. На истој тој реци је провео многе вечери и јутра. Волео је да се осами у својој скромној викендици на Бисерном острву, поред Чуруга. Ту, на Мртвој Тиси је волео да забаци блинкер и самује у миру бачке равнице. Једно поподне је отишао на пецање. Његово беживотно тело су пронашли локални аласи. Удавио се, а приче о томе да је у смрт отишао својевољно никада нису потврђене. Меланхолик благог, сетног погледа, тихог гласа и песничке занесености, усамљеник боемског карактера који свуда око себе наилази само на неразумевање, па и подсмех - три глумца се издвајају када је реч о оваквим ликовима: Слободан Цицо Перовић, Мустафа Надаревић и Предраг Лаковић. Три господина. Три мускетара југословенског глумишта. А овај последњи, звали су га Пепи, био је највећи господин међу њима - чак и када је глумио сточара, машиновођу, чувара, пијаницу, радника, увек је необјашњиво зрачио неким господством, манирима, шармом.

Опширније...