Јосиф Александрович Бродски (рус. Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский; Лењинград, СССР, 24. мај 1940. - Њујорк, САД, 28. јануар 1996.), руски песник и есејиста јеврејског порекла, добитник Нобелове награде за књижевност 1987. године. Рођен је у јеврејској породици у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) као син фотографа у совјетској морнарици.
У петнаестој години напустио је редовну школу и покушао да се упише у подморничку академију, али без успеха. Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова.
У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970). Године 1963. оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска. Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр. Године 1972. био је принуђен да напусти СССР. Настањује се у САД, где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку.
У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеје Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части. Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији.
,,Постоје злочини гори од спаљивања књига. Један од њих је не читати их. Свака списатељска каријера почиње као трагање за светошћу, за самоусавршавањем. Пре или касније, а по правилу веома брзо, човек открива да његова оловка остварује много више од његове душе.”, говорио је Јосиф Бродски. Овај разговор вођен је и снимљен у Југословенском драмском позоришту, 20. октобра 1988. године, за време јубиларне манифестације 25.-ти Октобарски сусрети писаца у Београду. Јосиф Бродски је на постављена питања одговарао на енглеском језику.
