Вести

    Ви сте овде:  
  1. Почетак
  2. Актуелно
  3. Инфо
  4. Вести
  5. Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Света Лукић (1931 - 1997)
Вести
Погодака: 1115

Зоран Ранкић (Дервента, Краљевина Југославија, 9. август 1935. - Београд, Србија, 9. децембар 2019.) био је српски телевизијски и позоришни глумац, првак Београдског драмског позоришта, драмски писац, редитељ афористичар, сатиричар и песник. Широј јавности најпознатији је по улогама Николе Калабића у ТВ серији Последњи чин и Жарка Попаре у ТВ серији Срећни људи. Рођен је 1935. године, у Дервенти, а у Србију је стигао као избеглица током Другог светског рата, у Горњи Милановац. Током похађања гимназије одлучио се да постане глумац, завршио је Средњу драмску школу у Сарајеву 1951. године.

Остварио је више стотина улога на радију, а познат је и по изванредним интерпретацијама поезије на бројним књижевним вечерима. Био је члан Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије, Удружења драмских писаца Србије и Удружења књижевника Републике Српске, секције сатиричара Удружења књижевника Србије и почасни члан Београдског афористичарског круга.

Поред телевизијских и филмских улога, објавио је неколико збирки песама, драмских дела и књиге афоризама. Иако је 40 година играо у Београдском драмском позоришту и остварио улоге у 26 ТВ филмова и серија није добио ниједну глумачку награду, док је добитник неколико награда за књижевни рад. Најзначајније улоге играо је као Никола Калабић у ТВ серији Последњи чин и као Жарко Попара у ТВ серији Срећни људи. Занимљиво је да је Ранкићев деда бринуо о Николи Калабићу током средњошколских дана, а његов отац се дружио са њим.

Вести
Погодака: 860

Заим Музаферија (Високо, Краљевина СХС, 9. март 1923. - Високо, Босна и Херцеговина, 5. новембар 2003.) био је босанскохерцеговачки и југословенски глумац и просветни радник у родном граду. На филмском платну је дебитовао 1961. године у филму „Узаврели град“ и од тад се остварио у још стотинак филмова и телевизијских серија. Снимао је многе филмове у којима је играо главне улоге, а посебно се истакао у тзв. партизанским филмовима. На 14.-ом  Фестивалу филмског сценарија (Врњачка Бања, 16. - 21. август 1990. године; Организатор: Културни центар Врњачке Бање), Заим Музаферија добио је Специјалну награду града домаћина за допринос фестивалу - златни римски новчић, за улогу подворника Омера у филму „Станица обичних возова“ редитеља Ненада Диздаревића и за улогу учитеља Стојана Кекића у филму „Глуви барут“ редитеља Бате Ченгића.

Вести
Погодака: 998

Гордан Михић (Мостар, Краљевина Југославија, 19. септембар 1938. - Београд, Србија, 11. август 2019.) био је српски сценариста. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности, где је предавао филмски сценарио. Био је супруг глумице Вере Чукић и отац Иване Михић. Потиче из села Поплат у Општини Берковићи. Сахрањен је у манастиру Рајиновац. Књиге: Пас који је волео возове (роман), 1983. Срећна Нова 1949. и друге драме, 1987. Сироти мали хрчки (драма), 1987. Тераса на крову и други сценарији, 1995. Црна мачка, бели мачор; Купи ми Елиота (роман), 1998. године.

 

Вести
Погодака: 1337

Предраг Тасовац (Шамац, Краљевина СХС, 9. август 1922. - Београд, Србија, 22. септембар 2010.) је био српски глумац. Рођен је 9. августа 1922. године, у Шамцу, у Краљевини СХС, данас Република Српска, БиХ, а преминуо је 22. септембра 2010. године у Београду. Гимназију је завршио у Београду, студирао најпре на Економском, а потом књижевност на Филозофском факултету. Пресудила је, ипак, склоност ка глуми којом је почео да се бави средином четрдесетих година прошлог века, најпре у Народном позоришту у Београду, па у Културној екипи Прве пролетерске дивизије. Године 1947. постаје члан Београдског драмског позоришта, да би се 1953. вратио у национални театар, којем је остао веран до последњег дана.

Занимљиво је да му је наш нобеловац Иво Андрић поклонио његово родословно стабло, које је нашао у Дубровачком архиву. У тим списима нашао се и податак да је неки шпански племић још у 15. веку дошао са армадом у Боку которску и заљубио се у лепу Бокељку из племена Тасовац. Да би могли да се венчају, цела породица Тасовац је добила шпанско племство.

Вести
Погодака: 789

Звонко Тарле, дугогодишњи новинар и књижевник, рођен је 1951. године у Дрнишу. Као позоришни редитељ радио је у Дубровнику, Сплиту и Ријеци. До 1991. године био је дописник Борбе из Ријеке, након тога новинар Борбе у Београду и председник избегличког Друштва новинара Хрватске са привременим седиштем у Београду.

Звонко Тарле је уређивао београдски недељник Одговор, који се бавио избегличким темама и основао новосадски Радио 021. По препоруци УНХЦР-а, 1996. године одлази у Бањалуку, где оснива мултиетнички Радио Kонтакт, а сличну идеју спроводи и на Kосову и Метохији, где у Kосовској Митровици оснива Радио Kонтакт Плус.

Након тога, 2003. године у Бањалуци оснива месечник Даница, а 2005. године културни центар, чији је директор био све до смрти. Звонко Тарле, дугогодишњи новинар и књижевник, преминуо је у Београду, после дуже болести, 27. 05. 2010. године. Књиге: Флуминенсиа, ЦВ: Мисија, Осмјех балзамиране дјевојчице, Перо и гроб ( Писма за Сарајево)...