Момчило Мома Димић (Београд, Краљевина Југославија, 28. фебруар 1944. Београд, Србија, 8. јун 2008.), био је српски књижевник, песник, преводилац, романсијер, путописац, есејиста, драмски писац, филмски сценариста; дугогодишњи уметнички директор Београдских октобарских међународних сусрета писаца, члан Удружења књижевника Србије. Најпознатији је по роману ,,Живео живот Тола Манојловић", претвореном у популарну позоришну представу и ТВ драму.
Мома Димић рођен је 28. фебруара 1944. године у Миријеву, тада селу у близини Београда. Био је српски песник, преводилац, романсијер, путописац, есејиста, драмски писац, филмски сценариста; дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, члан Удружења књижевника Србије. Најпознатији је по роману ,,Живео живот Тола Манојловић", претвореном у популарну позоришну представу и ТВ драму. На београдском Филозофском факултету је дипломирао 1968. у време студентских протеста. Још 1966. године је написао свој најчувенији роман, „Живео живот Тола Манојловић“, преточен у драму која је две године касније играна и у Лондону, а потом је снимљен и филм. Драма је у београдском Атељеу 212 имала преко 400 представа, са Петром Краљем у главној улози.
Путовао је широм света (помиње се да је посетио 250 светских градова) и спријатељио се са бројним познатим писцима: Ференц Јухас, Томас Транстремер, Владимир Војнович, Булат Окуџава, Едуард Лимонов, Антонио Порпета итд. Умро је после краће и тешке болести и сахрањен у родном Миријеву. Димић је заступљен у многим домаћим и страним антологијама српске поезије и прозе. Његове књиге преведене су на десет језика. Добитник је бројних домаћих и међународних награда за књижевност и преводилаштво. По њему је названа Књижевна награда „Мома Димић”. Књижевна награда „Мома Димић” установљена је Одлуком Управног одбора Библиотеке града Београда 2010. године. Додељује се за прозно дело које на уметнички релевантан начин остварује везе са другим културама. Награду заједнички додељују Библиотека града Београда и Градска општина Сопот. Награда се додељује сваке друге године. Награда која носи име познатог српског књижевника и преводиоца Моме Димића (1944-2008), који је плодну каријеру започео пре више од пола века романом Живео живот Тола Манојловић, установљена је на предлог Библиотеке „Милован Видаковић" у Сопоту и општине Сопот.
Димић је објавио око 40 књига. Превео је десетак књига са шведског језика. Овде је наведен њихов непотпун списак: Живео живот Тола Манојловић (1966) - роман, преточен у позоришну представу и ТВ драму, Цигански кревет (1968), Антихрист (1970), Шумски грађанин - роман, касније драматизован, постављан и у шведској Упсали, Максим српски из дома стараца: роман у 18 приповедака (1971), Творац Русији (1976) - збирка песама, Песник и земљотрес (1978), Како сам систематски уништен од идиота - филм из 1983, чији је косценариста, на основу „Шумског грађанина“, Гад рескирант: проза (1985), Посвете (1986), Хиландарски разговор: 18 мојих савременика (1989), Мала птица: роман за одраслу и нарочито осетљиву децу (1989), Путник без милости (1991), Сабране песме шведског песника и нобеловца, Томаса Транстремера (1991), Београдски сусрет писаца, 1964-1993: Rencontre Des ecrivains De Belgrade = Belgrade Meeting of Writers, Божић у старом крају (1994), са Васом Д. Михаиловићем, Под бомбама: дневник (2000) Неовдашњи писци и сусрети (2007), Одлазак у Неменикуће: изабрани путописи, Места: путопис, Путар - роман, драматизован, Највећи филозоф у мом селу - роман, драматизован, Три књиге Дерокових сећања: А онда је летео Јероплан над Београдом, Мангуплуци око Калемегдана и Успомене Београђанина, Познанство са данима малог Mаксима - збирка песама са Весном Парун, Пошто Београд. Неке награде које је Мома Димић добио: Октобарска награда, Јаков Игњатовић (Будимпешта, 2006) - за животно дело, Donne e poesia - у Италији.
За награду „Мома Димић” може конкурисати свако прозно дело, без обзира на жанр (путопис, есеј, роман...) написано на српском језику и објављено у Србији у последње две године. Прозно дело за Награду могу предложити издавачи, културне и друге установе, организације и удружења, групе грађана, појединци и чланови жирија за доделу Награде. Награда „Мома Димић” уручује се на Петровдан, 12. јула, током манифестације Дани Милована Видаковића, а у оквиру програма Петровдан у порти неменикућке цркве у насељу Неменикуће поред Сопота.
Истакнути српски књижевник Мома Димић, био је угледни песник и преводилац, приповедач и романсијер, читан, превођен и игран у позориштима у земљи и иностранству, путописац и есејиста, драмски писац, сценариста, дугогодишњи уметнички директор Београдских међународних сусрета писаца, драгоцени приређивач књига. У Упсали у Шведској, где је Димић био изузетно цењен песник и преводилац, постављен је његов „Шумски грађанин”. Аутор је сценарија за познато филмско остварење Слободана Шијана „Како сам систематски уништен од идиота”. Објавио је око 40 књига, а са шведског је превео око десет. Преводио је и са енглеског језика. Димић је заступљен у многим домаћим и страним антологијама српске поезије и прозе. Његове књиге преведене су на десет језика. Добитник је бројних домаћих и међународних награда за књижевност и преводилаштво.
Био је диван писац и човек. Волео је да путује, да се среће са најразличитијим људима и да помно слуша њихове приче проналазећи у свакој неко зрнце лепоте, доброте и мудрости. Са сваког путовања слао је писамце или карту, доносио записе или есеје, занимљиве разговоре са уметницима са све четири стране света, за које у том часу нисмо можда много ни чули али који су ускоро постајали славни и нама блиски. Мома Димић је умео да поштује своје саговорнике и своју браћу по перу: подсећао је често новинаре када „пада” који јубилеј, који писац пуни толико и толико година, писао о њима и увек својом ненаметљивом а виспреном речи исказивао колико је одан књижевности. Волео је да преводи са шведског језика, а заједно са сином је превео и поезију Томаса Транстремера (Сабране песме, у издању Нолита). Представио нам је тог далеког писца који сада спада у сам врх светске књижевности, и чије се име све чешће помиње у номинацијама за Нобелову награду за књижевност.
Уз име Моме Димића остаће везани наслови небројено објављених путописа и записа, видео је свет а волео своју Србију и Миријево. У Миријеву је и сахрањен. У Удружењу је био изузетно активан, а свако ко је пратио међународне сусрете писаца у Београду сећа се са којом је предусретљивошћу упознавао писце са колегама, али и са нашим људима и градовима у које су по завршетку Сусрета путовали. Није заборављао ни Косово и Метохију, из које је и сам доносио прегршт записа и топлих текстова о судбинама људи одатле. Добио је низ награда а, како је рекао, признање „Јаков Игњатовић” за животно дело, из Будимпеште, које је примио, посебно му је било драго јер носи име великана српске књижевности чије је дело још живо. Па ипак, иако га је УКС предложило за посебно признање за врхунски допринос у култури, комисија Министарства културе Србије није тако проценила Димићев допринос. Јесу, међутим, читаоци који су се јављали, протестујући због тога. То је Моми Димићу било највеће признање.
