Вести

    Ви сте овде:  
  1. Почетак
  2. Актуелно
  3. Инфо
  4. Вести
  5. Ускоро у БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Драгомир Брајковић (1947 - 2009)
Вести
Погодака: 670

Снежана Богдановић (Земун, 5. новембар 1960. године) српска је позоришна, телевизијска и филмска глумица. Снежана Богдановић од 1994. године живи у Њујорку са супругом Уликсом Фехмијуом и ћерком Ником, где држе пекару „Pain D’Avignon“. Награде и признања: Добитница је „Златне арене” за најбољу главну женску улогу у Пули, за улогу у филму Кудуз 1989. године. Године 1992. са Браниславом Лечићем добила је награду за глумачки пар године на двадесетседмом филмском фестивалу у Нишу. На XIII Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи (29. 7. - 3. 8. 1989. године) Абдулах Сидран је добио Прву награду за сценарио филма Кудуз, који је режирао Адемир Кеновић. Глумица Снежана Богдановић је на овом XIII Фестивалу филмског сценарија награђена златним римским новчићем за главну улогу Бадеме у филму Кудуз. На овој фотографији која је уникатна и до сада није била на нету и друштвеним мрежама, а редакција Библиофонотеке је ексклузивно објављује из своје регистратуре, је глумица Снежана Богдановић за време разговора са Зораном Рајићем, аутором Библиофонотеке, на XIII Фестивалу филмског сценарија, 31. 7. 1989. године, током Врњачких културних свечаности.

Филмографија: 1986. Херој улице (Љиља), 1988. Роман о Лондону (Млада жена Сер Малкова), 1989. Кудуз (Бадема), 1990. Метла без дршке (Душкова мама), 1991. Оригинал фалсификата (Лена), 1991. Брод плови за Шангај (кума Јелка), 1991. Мој брат Алекса (Анка Томлиновић), 1992. Алекса Шантић (ТВ серија, Анка Томлиновић), 2009. The Philanthropist, 2009. На терапији (Даница), 2010. Добродошли, 2013. - 2016. Синђелићи (Лила Синђелић) и 2019. Шавови (Ана).

Вести
Погодака: 689

Паоло Мађели (Прато, Италија, 3. март 1947.) италијански је позоришни редитељ. Његови родитељи веома су ценили уметност и од малена је одлазио на позоришне представе. У родном граду је радио као асистент Ђиорђија Стрехлера, те је заједно с Робертом Бенињијем, Памелом Виљореси, Савериом Марконијем, Франческом Нутијем и Марчелом Бартолијем основао Teatro studio del Teatro Metastasio. Мађели је студирао режију и славистику. Након што му је понуђена стипендија за студије ван Италије, одабрао је Румунију, где је режирао две представе са којима бива позван на паришки Festival Théâtre des Nations Jean-Louisa Barraulta. Дошао је да ради у Београд са 26 година на позив управника Народног позоришта Велимира Лукића. Од 70.-тих година он суделује на БИТЕФ-у и упознаје водеће авангардне личности Европе тог времена.

Вести
Погодака: 570

Славка Јеринић (Београд, Краљевина Југославија, 26. септембар 1931. - Београд, СРЈ, 3. мај 1997.) била је српска глумица. Члан Народног позоришта постаје 1. септембра 1954. године као талентовани апсолвент Академије за позориште, филм, радио и телевизију, коју ће касније завршити у класи професора Раше Плаовића. Цео свој радни век провела је у Народном позоришту. Током богате каријере успешно је тумачила многе улоге светских театарских дела, а остала је упамћена у ролама српских класика Боре Станковића и Бранислава Нушића. Широј јавности је позната по улози Илинке Јарић у серији Камионџије. Супруга је глумца Бранислава Циге Јеринића

Вести
Погодака: 463

Давор Јањић (Тузла, СФР Југославија, 18. новембар 1969. - Београд, Србија, 29. новембар 2022.) био је југословенски, босанскохерцеговачки и српски филмски и телевизијски глумац. Студирао је филмску глуму у Студију за младе глумце и на Академији у Сарајеву. Био је члан Отворене сцене Обала Сарајево и најмлађи члан Атељеа 212 у Београду.

Филмографија: 1986. Ово мало душе (Нихад Халиловић), 1988. Живот са стрицем (Мартин), 1988. Лет у магли (Никола), 1989. Кудуз (железничар), 1989. Рањеник (Иван), 1990. Стела (Зиц), 1990. Станица обичних возова, 1990. Последњи валцер у Сарајеву (Антон), 1991. Празник у Сарајеву (убица), 1991. Чаруга (мали), 1990. Граница (Марко Топић), 1993. Горила се купа у подне (дрипац), 1994. Магареће године (Смрдоња), 1997. Аутсајдер (Сеад Мулахасановић), 1997. Добродошли у Сарајево (Драган), 1997. Савршени круг, 1998. Блуз за Саро, 1998. То је Балкан, 2000. Горски вијенац (Шпија), 2000. Hop, Skip & Jump, 2000. Млијечни пут (Јосип), 2001. Сладке Сање, 2001. Наташа (Киза), 2002. Владимир (Мики), 2003. (А)Торзија, 2004. Живот је чудо (Томо), 2004. Десперадо Тонић, 2006. Живот је чудо (ТВ серија, Томо), 2006. Warchild (Момир), 2007. Л... код љубе зен (Томас), 2007. Петелињи зајтрк, 2007. Духови Сарајева (Треф), 2007.-2008. Понос Раткајевих (Фрањо), 2008. Закон љубави (Јосип), 2011. Под сретном звијездом (Бојан), 2019. На млијечном путу (вехабија), 2019. Ја сам Френк (Хасиб), 2019. Корпорација (Милан), 2021. Амеба (отац), 2021. Инвентура, 2021. Bitch, A Derogatory Term for a Woman (Милан), 2021. Адвокадо (камерман), 2022. Либерта - рађање града (Секула Витковић), 2022. Луча (Мирко), 2023. Олуја (Брацо) и 2023. Баук.

Вести
Погодака: 482

Радмила Живковић (Крушевац, ФНРЈ, 14. јануар 1953.) српска је филмска, позоришна и телевизијска глумица. Каријеру је почела крајем шездесетих, да би отад играла у неколико десетина филмова. Најпознатији међу њима су Наивко, Сабирни центар, Мртав ’ладан и Полoжајник. Позната је и по улогама Ђилде у ТВ серији Срећни људи, Јованке Љутић у Стижу долари, али и по Улици липа, где је играла главну улогу. Живковићева је свакако најпознатија као тетка Дока у великом биоскопском хиту Зона Замфирова. Овде је показала изванредне комичарске вештине и оставила незаборавну реплику - А ти кучко! Ск ћеш д’ изедеш голем ћутек! Живковићева је трећа добитница награде Жанка Стокић. Глуму је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду.