Вести

Урош Дојчиновић (Београд, 1959.) српски је гитариста, музиколог, композитор, педагог и публициста. Дипломирао је класичну гитару на Музичкој академији у Загребу а потом завршио постдипломске студије, одбранивши два доктората на интердисциплинарним музичким темама на Филолошком и Филозофском факултету. Дојчиновићева уметничка активност обухвата преко 3000 наступа остварених широм света, велики број радио и телевизијских емисија, више стотина одржаних стручних предавања, мајсторских семинара и учешћа у раду различитих домаћих и међународних жирија. Објавио је преко 600 стручних радова и снимио више од 60 дискографских издања (ЛП-плоча, музичких касета, ЦД и ДВД албума) за различите издавачке куће у Европи, Америци и Азији. За вишеструко уметничко деловање награђен је са више од 50 медаља, плакета, диплома и других признања у земљи и свету. На овој фотографији која је уникатна и до сада није била на нету и друштвеним мрежама, а редакција Библиофонотеке је ексклузивно објављује из своје регистратуре, је наступ Уроша Дојчиновића у Замку културе, за време једног од бројних гостовања, током Врњачких културних свечаности.

Гошћа 54. епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је мр Ана Далеоре, професорка филмске и ТВ продукције.

Тема емисије коју можете погледати 26. новембра 2023. године на сајту и Јутјуб каналу НБ „Др Душан Радић“ је представљање књиге „Значај стар система у холивудској продукцији до појаве говорног филма“ мр Ане Далеоре.

Аутор и водитељ је Срђан Чеперковић, док режију потписује Мирослав Сташић.

Добро дошли!

Рената Улмански (Загреб, Краљевина Југославија, 29. новембар 1929.) југословенска је и српска филмска, позоришна, радио и телевизијска глумица и преводилац. Највећи успех глумица Рената Улмански је остварила 1957. године, захваљујући једној од својих првих филмских улога - као фрајла Јула у филму Поп Ћира и поп Спира, првом југословенском филму у боји. Публика је зна и по улогама у филмовима Дилижанса снова из 1960. а затим и новијим Боље од бекства, Лепа села лепо горе и Спаситељ. Као телевизијска глумица упамћена је по улози мајке у ТВ серији Салаш у Малом Риту и касније, у серијама Љубише Самарџића - Јесен стиже, Дуњо моја и Мирис кише на Балкану. Добитница је Златне арене на Филмском фестивалу у Пули, Статуете Јоаким Вујић за допринос развоју позоришне уметности у Србији , награде Бранислав Нушић и три Стеријине награде. Глумица је препознатљива по свом звонком осмеху, као и по ликовима мајки и жена из војвођанског живота. Ова емисија је рођендански поклон Ренати Улмански, првакињи српског глумишта од редакције Библиофонотеке.

Долазећи овамо понављао сам себи стереотипну реченицу из петпарачких сценаристичких предложака и филмских прича - Мени се ово не догађа. Хтео сам да се уштинем за образ или уједем за усну. Када стојим пред овом сликом чини ми се да сам пред властитом надгробном плочом. Душка препознајем али никако да се присетим ко је овај други са њим. Од како се налазим у раној фази дружења са господином Паркинсоном, заборављам близу а памтим далеко. Биће то почетак једног дивног и дугог пријатељства. Теши ме што се он дружио и са многим познатим личностима, по које је то било погубно. Шта има везе!? Па, замислите да се дружите са неким без везе.

Мене је у то време стално вукла и привлачила некаква електромагнетна сила ка онима који су били дисиденти. Томе једноставно нисам могао да одолим. Душко Трифуновић је то свакако био. Дакле, дисидент наспрам уштогљеног књижевног естаблишмента који се нпр. залагао за стихове типа - Киша пада, лавабо, ја те волим, прозор, које нико не разуме. Песме Душка Трифуновића су разумели сви. Неке од њих трају, ево и након пола века. За храст, па је много! Када су хтели да омаловаже поезију Душка Трифуновића сврставали су је у радничко песништво јер је он био машинбравар и шумар једно време. Како је то радио предано, исто тако почео је да пише песме за рок групе и поп певаче. Прву песничку награду Душко Трифуновић је добио управо у Новом Саду, где је преминуо, па тек онда након тога у Сарајеву и БиХ одакле је отишао. Затим су уследиле и награде по свим музичким фестивалима у ондашњој великој земљи. Владајући књижевни кругови то нису могли никако да му опросте и истрпе, па је тако Душко Трифуновић постао више познат, него признат а оне који су писали песме намењене поп и рок култури нису звали песницима већ текстописцима. Међутим, за Душка Трифуновића поезија је постајала универзум тек у оном тренутку када песма може да се пева и прави микрокосмос када се за суве речи ураде композиција и аранжман.

Николај Жличар (Ормож, ФНРЈ, 16. јануар 1949. - Словењ Градец, Словенија, 26. април 2023.) Николај Жличар, словеначки диригент, рођен је у Орможу у породици саобраћајног инжењера Франка и Аделаиде Жличар. Младост је провео у Дубровнику, где је похађао гимназију 1963-1967, а средњу музичку школу завршио је 1967. године. Потом је студирао дириговање код Данила Шваре на Глабо академији у Љубљани и дипломирао 1971. и завршио постдипломске студије код Антона Нанута (1974). Као студент, водио је хор Винко Водопивец. Николај Жличар је био и диригент у Опери Народног позоришта у Београду.