Рената Улмански (Загреб, Краљевина Југославија, 29. новембар 1929.) југословенска је и српска филмска, позоришна, радио и телевизијска глумица и преводилац. Највећи успех глумица Рената Улмански је остварила 1957. године, захваљујући једној од својих првих филмских улога - као фрајла Јула у филму Поп Ћира и поп Спира, првом југословенском филму у боји. Публика је зна и по улогама у филмовима Дилижанса снова из 1960. а затим и новијим Боље од бекства, Лепа села лепо горе и Спаситељ. Као телевизијска глумица упамћена је по улози мајке у ТВ серији Салаш у Малом Риту и касније, у серијама Љубише Самарџића - Јесен стиже, Дуњо моја и Мирис кише на Балкану. Добитница је Златне арене на Филмском фестивалу у Пули, Статуете Јоаким Вујић за допринос развоју позоришне уметности у Србији , награде Бранислав Нушић и три Стеријине награде. Глумица је препознатљива по свом звонком осмеху, као и по ликовима мајки и жена из војвођанског живота. Ова емисија је рођендански поклон Ренати Улмански, првакињи српског глумишта од редакције Библиофонотеке.
Вести
- Вести
- Погодака: 1226
ИЗМАГЛИЦА - беседа Зорана Рајића, аутора Библиофонотеке, на вечери посвећеној Душку Труфуновићу
Долазећи овамо понављао сам себи стереотипну реченицу из петпарачких сценаристичких предложака и филмских прича - Мени се ово не догађа. Хтео сам да се уштинем за образ или уједем за усну. Када стојим пред овом сликом чини ми се да сам пред властитом надгробном плочом. Душка препознајем али никако да се присетим ко је овај други са њим. Од како се налазим у раној фази дружења са господином Паркинсоном, заборављам близу а памтим далеко. Биће то почетак једног дивног и дугог пријатељства. Теши ме што се он дружио и са многим познатим личностима, по које је то било погубно. Шта има везе!? Па, замислите да се дружите са неким без везе.
Мене је у то време стално вукла и привлачила некаква електромагнетна сила ка онима који су били дисиденти. Томе једноставно нисам могао да одолим. Душко Трифуновић је то свакако био. Дакле, дисидент наспрам уштогљеног књижевног естаблишмента који се нпр. залагао за стихове типа - Киша пада, лавабо, ја те волим, прозор, које нико не разуме. Песме Душка Трифуновића су разумели сви. Неке од њих трају, ево и након пола века. За храст, па је много! Када су хтели да омаловаже поезију Душка Трифуновића сврставали су је у радничко песништво јер је он био машинбравар и шумар једно време. Како је то радио предано, исто тако почео је да пише песме за рок групе и поп певаче. Прву песничку награду Душко Трифуновић је добио управо у Новом Саду, где је преминуо, па тек онда након тога у Сарајеву и БиХ одакле је отишао. Затим су уследиле и награде по свим музичким фестивалима у ондашњој великој земљи. Владајући књижевни кругови то нису могли никако да му опросте и истрпе, па је тако Душко Трифуновић постао више познат, него признат а оне који су писали песме намењене поп и рок култури нису звали песницима већ текстописцима. Међутим, за Душка Трифуновића поезија је постајала универзум тек у оном тренутку када песма може да се пева и прави микрокосмос када се за суве речи ураде композиција и аранжман.
Николај Жличар (Ормож, ФНРЈ, 16. јануар 1949. - Словењ Градец, Словенија, 26. април 2023.) Николај Жличар, словеначки диригент, рођен је у Орможу у породици саобраћајног инжењера Франка и Аделаиде Жличар. Младост је провео у Дубровнику, где је похађао гимназију 1963-1967, а средњу музичку школу завршио је 1967. године. Потом је студирао дириговање код Данила Шваре на Глабо академији у Љубљани и дипломирао 1971. и завршио постдипломске студије код Антона Нанута (1974). Као студент, водио је хор Винко Водопивец. Николај Жличар је био и диригент у Опери Народног позоришта у Београду.
Гост 53. епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Светислав Басара, један од најзначајнијих савремених српских писаца.
Књига „Савез духова“ чији су коаутори Бранко Кукић и Светислав Басара, филм „Бумеранг“ рађен по Басарином сценарију, драмско стваралаштво Светислава Басаре, неке су од тема емисије коју можете погледати 12. новембра 2023. године на сајту и Јутјуб каналу НБ „Др Душан Радић“.
Аутор и водитељ је Срђан Чеперковић, док режију потписује Мирослав Сташић.
Добро дошли!
Редитељ Слободан Д. Пешић, рођен је у Новом Саду 1. јануара 1956. године. Студирао је археологију у Београду а затим у Вашингтону филмску режију. Режирао је и ТВ драму Рианон, и написао сценарија за филмове Псеће срце и Punta Rossa. Са Ени Готлиб написао је књигу Kоцка о психолошкој игри, насталој на просторима екс-Југославије, која је освојила читав свет, од Америке до Јапана. Удружење филмских уметника Србије доделило је престижне награде за 2021. годину а за филмско стваралаштво у категорији дугометражног играног филма, признање је припало Слободану Пешићу за режију филма ,,Не играј на Енглезе”. Случај Хармс је југословенски и српски филм који је режирао Слободан Д. Пешић а снимљен је 1987. године. Фестивал у Пули - награда Kокан Ракоњац за режију. Ово је прича о писцу Данилу Ивановичу Хармсу који је био прогоњен од совјетске власти. Описујући у својим књигама необичне случајеве и догађаје и сам постане део њих, од органа државне безбедности. Интервју са редитељем Слободаном Д. Пешићем снимио је Зоран Рајић, аутор документарног серијала Библиофонотека, јуна 1988. године, одмах по повратку са фестивала у Кану, где је његов филм Случај Хармс представљао југословенску кинематографију у посебном програму Известан поглед. Ово је прича о том аутору и његовом култном филму.
