Вести

Јован Марковић (Милутовац, Краљевина Југославија, 9. октобар 1938.) српски је сценариста и продуцент. Као сценариста и продуцент потписао је око тридесет играних и више од стотину документарних и краткометражних филмова. Учествовао је као драматуршки сарадник на сценарију за други део филмског хита Дошло доба да се љубав проба из 1980. године. Заједно са Зораном Чалићем потписао је још 6 осталих наставака филмске хит комедије Луде године. Заједно са неколицином самосталних филмских радника 1983. оснива самосталну тј. приватну филмску организацију ФИТ ( Филм и Тон ) где активно учествује и као продуцент. Продуцирао је филмске наслове попут: Мољац, Нема проблема, Жикина династија, Чавка, Друга Жикина династија, Луталица итд. Написао је и сценарија такође за филмску комедију Хајде да се волимо и Хајде да се волимо 2 из 1987.  и 1989. године и био као косценариста сарајевске хит комедије Брачна путовања из 1991. године. Данас се претежно бави продуцирањем краткометражних документарних филмова. Живи и ради у Београду.

Весна Пећанац (Љубљана, 18. јун 1947.) српска је глумица. Била је удата за режисера Живка Николића са којим има два сина. Велики део каријере је глумила у позоришту „Атеље 212“, у Београду, а осим тога остварила је бројне улоге у филмовима и телевизијским серијама. Извела је монодраму „О, какав диван дан“ по хиљадити пут 4. јуна 2000. године у „Атељеу 212“. Јубиларно 1800. извођење било је 4. јуна 2016. године. Ова емисија је рођендански поклон глумици Весни Пећанац од редакције Библиофонотеке.

Гост 68. епизоде документарне серије „Филм и књижевност“ у склопу програмске целине „Разговори у Кући сценарија“ Народне библиотеке „Др Душан Радић“ је Владимир Кецмановић, књижевник и главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма Радио телевизије Србије.

Богати белетристички и сценаристички опус Владимира Кецмановића, у фокусу су емисије коју можете погледати у недељу 9. јуна 2024. године, на сајту и Јутјуб каналу врњачке библиотеке.

Аутор и водитељ је Срђан Чеперковић, док монтажу и режију потписује Мирослав Сташић.

Добро дошли!

Босиљка Пушић (Ћуприја, Краљевина Југославија, 2. мај 1936. - Херцег Нови, Црна Гора, 23. октобар 2023.) била је српска и црногорска књижевница. Босиљка Пушић рођена је 1936. године у Ћуприји. Основну школу и гимназију завршила је у Светозареву, а Филозофски факултет (Одсек за југословенску и светску књижевност) у Београду. Удајом прелази у Херцег Нови 1958. године. У тамошњој средњој школи налази и запослење као професор српскохрватског језика и југословенске књижевности где је радила двадесет шест година. По одласку у пензију почела је да слика. Имала је петнаест самосталних и тридесетак групних изложби. Учествовала је на више сликарских колонија. Из брака са Илијом Пушићем има два сина, Андрију (познат као Дигитал Мандрак) и Антонија (познатијег као Рамбо Амадеус). Писањем је почела да се бави 1970. године, када објављује своју прву књигу песама и прозне текстове по часописима. Добила је неколико књижевних награда. Живeла је и радила у Херцег Новом.

Зијах Соколовић - Зике (Сарајево, ФНР Југославија, 22. децембар 1950.) је југословенски и босанскохерцеговачки глумац и режисер. Од 1992. године живи и ради у Бечу, а данас живи и ради на релацији Беч, Загреб, Сарајево и Београд. Члан је Удружења драмских уметника Србије од 16. јануара 1987. године. Глумац Зијах Соколовић је аутор књиге „Глумац… је глумац… је глумац“ која је у ствари глумчев осврт на представу коју ради већ 38 година и у којој је објавио интегрални текст представе али и сакупио разне коментаре, есеје и критике. У њој Зијах Соколовић објашњава како је настала представа, како изгледа бити глумац, како је то владати сценом, представом и публиком, да ли постоји граница у комуникацији и игри на позоришној сцени, колико се преплићу глума и реалан живот и колико неке делове глумачког заната несвесно примењујемо у свакодневном животу, као и колико кроз дечје приказе на сцени можемо да схватимо шта та деца у ствари јесу. То је и представа која је направљена пре 38 година и од тада до данас она траје и изведена је преко 1600 пута. Текст представе је преведен на немачки, енглески, француски, пољски, италијански и норвешки језик а осаманаест глумаца у свету је играло овај текст скоро интегрално, са неким можда малим адаптацијама док су премијере биле у Бечу, Сиднеју, Варшави, Паризу, Лондону, Њујорку, Берлину…