Вести

Вилијам Фисли је класични гитариста из Тахома Парка, Мериленд, САД. Добитник је бројних награда и признања: златне медаље на Панхеленском такмичењу гитариста 1987. у Атини, награде за камерну музику у Балтимору 1990. и 1995. и Гувернерове награде за изузетна достигнућа у уметности у Мериленду 1996. године. Изабран је да свира за Андреса Сеговију на последњој мастер историјској класи на Универзитету Јужне Калифорније 1986. године, касније је представљен у специјалу ЦБС-а. Вилијам Фисли представио је и концерт „Ехо Гоје” – мултимедијално. Фисли је био први гитариста који је награђен дипломом Тhe Peabody Conservatory of Music’s. Његова је публика од Новог Зеланда до Србије, као и на концертним местима широм Сједињених Држава и Канаде и сматра се једним од најбољих америчких класичних гитариста

Кинеска песникиња Сјанг Хуа Џанг рођена је у Хонг Конгу 1939. године а расла је и стекла образовање на Тајвану. У Тајпеху је дипломирала на Националном универзитету, где је у школама средњег и вишег образовања била професор скоро двадесет година. Она је била извршни уредник часописа ,,Grassroots” (,,Одоздо или ,,Народни“) и одговорни уредник за поезију у часопису ,,Књижевна звезда. Објавила је три књиге поезије, три књиге есеја и једну антологију поезије и прозе. Њена прва књига песама ,,Неуспављива зелена, зелена трава преведена је на енглески и објављена у Хонг Конгу. Нова књига песама у енглеском преводу ,,Кинеска жена у Ајови објављена јој је у САД-у. Током кратког боравка у Врњачкој Бањи, Сјанг Хуа Џанг је дала интервју Зорану Рајићу, аутору Библиофонотеке, 24. октобра 1992. године, а том приликом настала је и ова фотографија.

Сјанг Хуа Џанг објавила је три књиге поезије, од којих су прве две објављене на енглеском језику:

Неуснула зелена, зелена трава, Кинескиња у Ајови и Наклоност на сваки начин. Објавила је четири књиге прозе: Белешке са Звезданог језера, Складно сједињење, Време за кафу и Јесење путовање без трага. Приредила је следеће књиге: Избор кинеске поезије са Филипина, Избор поезије жена песникиња са Филипина, Само зато што боравим у планини (избор властитих радова) и Живот или смрт.

Зоран Глушчевић (Ужичка Пожега, Краљевина СХС, 23. мај 1924. - Београд, Србија и Црна Гора, 11. мај 2006.) био је српски књижевник, преводилац, књижевни и ликовни критичар и есејиста. Зоран Глушчевић рођен је 23. маја 1924. године у Ужичкој Пожеги. У Пожаревцу и Београду похађао је гимназију, након чега је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на катедри за германистику. Био је ожењен Милком Лучић Глушчевић, новинарком и дугогодишњом уредницом Културног додатка листа „Политика". Веома рано се афирмисао на књижевној и културној сцени. Бавио се немачком књижевношћу, превођењем, писањем есеја, драма за радио и телевизију, студија и критика. За собом је оставио око тридесетак књижевних дела. Приредио је и први објавио сабрана дела немачког нобеловца Хермана Хесеа, а важио је за једног од најбољих познавалаца Хесеовог опуса, као и стваралаштва Франца Кафке. Са Марицом Јосимчевић и Радованом Поповићем, приредио је и сабрана дела Исидоре Секулић.

Богић Бошковић је био српски драмски глумац (Призрен, Краљевина Југославија, 22. децембар 1930. - Београд, СФР Југославија, 26. мај 1991.). Школовао се у Призрену и Пожаревцу. Студирао је глуму на Академији за позоришну уметност у Београду од 1950. до 1954. и дипломирао 1962. године. Био је аматер-глумац у Пожаревцу од 1945. до 1949. године. Затим је био члан Народног позоришта на Цетињу 1954/55, СНП у Новом Саду од 1. септембра 1955. до 15. августа 1960. и Народног позоришта у Београду од 1960. године. На сцени СНП у Новом Саду остварио је са успехом већи број епизодних карактерних улога у комичном и драмском репертоару. Битне улоге: Небески одред, Приче о јунацима, Златна праћка, Пророк, Мурталов случај и Kонак.

Бранислав Л. Лазаревић (Београд, Краљевина Србија, 2. децембар 1910. - Kрушевац, СФР Југославија, 23. фебруар 1989.), био је један од најзнаменитијих литерарних имена крушевачке чаршије. Основну школу похађао је у Трстенику, Стопањи и Нишу (1917-1920), нижу гимназију у Сремским Kарловцима, Kрушевцу и Скопљу (1920-1925), а стручну техничку школу у Београду, Загребу и Сарајеву (1930-1937). Од 1939. до 1952. године радио је у Скопљу, Kрушевцу, Kраљеву, Овчар Бањи и Ужицу. Један је од оснивача Kњижевног клуба Багдале. Од 15. априла 1959. до краја 1968. године био је главни уредник часописа и Багдалине едиције ,,Мала библиотека". Био је члан српског ПЕН клуба и Удружења књижевника Србије.