Петар Сарић (Тупан, 11. јул 1937. - Косовска Митровица, 3. октобар 2023.) био је српски песник, приповедач и романсијер, кога су сматрали најбољим приповедачем у послератној књижевности српског југа. Рођен је у Тупану, у Бањанима, код Никшића 1937. године. Петар Сарић је радни век провео на Косову и Метохији, где је живео и стварао, на Брезовици. Преминуо је 3. октобра 2023. године.. Награде: Награда „Лазар Вучковић”, за песму „Мир Богородице Љевишке” 1971, Награда „Грачаничка повеља” 1993, Награда „Меша Селимовић”, за роман Сара, за 2008, Вукова награда, 2012, Награда „Златни крст кнеза Лазара” 2016, Награда „Григорије Божовић”, за роман Клобук, 2021. године и Награда „Борисав Станковић”, 2021. године.

Опширније...

Другог јула 1968. године, поводом стогодишњице оснивања Бање као модерног туристичког места, појавио се први број Врњачких новина на иницијативу тадашњег председника СО Врњачка Бања, Богољуба Бате Вуковића. Први број појавио се као подлистак Борбе у 3.500 примерака и одмах задобио поверење око 3.000 претплатника у 26 градова. Врњачке новине су пословале у оквиру Културног центра, а прву редакцију чинили су (волонтери) Драгослав Јовановић Црнџа, као главни и одговорни уредник, Милан Сотировић Шоле, Мирослав Илић Уча, Зоран Станојевић, Бранко Радосављевић, Раде Станисављевић и Бошко Станојчић Руђинчанин (касније први професионални уредник).

И тада, као и сада Врњачке новине су биле и остале једини штампани медиј, информативни лист који бележи хронику Врњачке Бање. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века излазиле су петнаестодневно, а 1995. године делатност медија се издваја из Културног центра. Тада настаје Јавно предузеће Радио Врњачка Бања и Врњачке новине, касније Јавно предузеће Радио-телевизија Врњачка Бања и Врњачке новине. Оснивачка права над Врњачким новинама 2007. године, Одлуком СО Врњачка Бања у складу са законом пренета су на Културни центар. Тада је дефинисано да ће оне убудуће излазити месечно као Часопис за туризам, здравство, привреду, културу, спорт и друштвена питања. Почетна форма часописа коју су сачињавале две целине: стручни текстови и Бањска хроника и даље траје. У Врњачким новинама забележени су сви најважнији друштвени, политички, туристички, културни и спортски догађаји, као и ратови, политичка превирања, кризе, елементарне непогоде, некролози...

Главни и одговорни уредници (осим горепоменутих) били су и Живорад Жика Николић, Недељко Радуловић, Огњан Топаловић, Слободан Дишовић, Љубомир Војић, Мила Васојевић (прва жена уредник - уредница).

Почетком априла ове године из штампе је изашао јубиларни двестоти број Врњачких новина, па је том приликом на свечаној академији посвећеној јубилеју Мила Васојевић, прва уредница Врњачких новина која је цео свој радни век провела као новинар, искористила прилику да честита млађим колегама јубилеј и додала: ,,и те како знам да је сваки број за новинаре једна победа и један доказ да си нешто успео да забележиш и урадиш. Желим колегама још пуно лепих тема и бројева и да расту заједно како расте и наша Бања. Након радног века од 35 година, ја сам данас само један верни читалац. Радила сам и у бившим Новинама када се ишло у Чачак да се ураде фотографије и када су се у Слову штампале Новине. Дала сам им доста свог времена и рада, али и оне су мени пружиле пуно добрих ствари јер сам била на извору информација. Упознала сам бројне уметнике, глумце, оперске певаче, сликаре, гледала сам разне изложбе. Морам да поменем и наш велики Фестивал филмског сценарија, захваљујући коме смо имали прилику да одгледамо око 480 филмова домаће продукције, све нам је то било надохват руке. Али и све је то лепше када смо са пријатељима и поштоваоцима“, поручила је Мила присутнима.

Данашњу редакцију чине: Марина Станковић Јанковић (уредница), Ана Стојковић, Срђан Удовичић, Весна Ђорђевић и Даниел Цоковић.

Марина Станковић Јанковић, садашња уредница Врњачких новина, је у свом обраћању присутнима изјавила да је кроз 25 година рада у Новинама схватила да то није лак посао, али да је велика привилегија радити га. ,,Врњачке новине доживљавам као један драгоцени траг времена које је за нама. За непуних 17 година две стотине бројева часописа је штампано и никако не смемо да заборавимо да је то остварено захваљујући визији Бошка Руђинчанина“.

У марту 2021. године штампано је црно-бело издање часописа. Био је то последњи опроштај редакције Врњачких новина од Бошка Руђинчанина, првог професионалног уредника, дугогодишњег директора и великог визионара.

Када се једном неко, а биће и таквих, буде прихватио писања о послератној историји Врњачке Бање, наћи ће се у озбиљном проблему. Историја се пише на основу извора. Живих сведока, када је реч о том периоду, нажалост све је мање и мање, а записано је похрањено по разним архивама, не тако бројним књигама, новинама и часописима. Тек када буде дошао до 1968. године, потенцијални аутор те могуће хронике нашег места моћи ће да одахне. Наиме, тада су почеле да излазе Врњачке новине, вишедеценијски вредни и стрпљиви хроничар дешавања у нашем граду.

Како се било каква озбиљна историјска тема не обрађује на основу само једног извора, Врњачке новине свакако не смеју бити једини извор, али ће дати кључну основу и подлогу. Сви битни догађаји везани за наш град у протеклих 56 година су забележени у Новинама, а то је већ довољно за једног марљивог истраживача.

Изложба, коју прати овај каталог, више је посвећена другој фази у ,,животу“ Врњачких новина, оној која је започела 2007. године, а која је недавно стигла до јубиларног двестотог броја. Реална опасност да Врњци остану без својих новина и верног хроничара је те 2007. успешно преброђена, а од 2016. године имамо и електронску верзију која у складу са актуелном убрзаном комуникацијом омогућава малтене тренутно праћење и покривање догађаја. Сајт наших Новина је постао временом врло брз и ажуран у доношењу актуелности, док папирно издање доноси неку врсту резимеа месеца иза нас. Иако је још пре четврт века деловало да су класичне штампане новине на издисају, испоставило се да није тако и да су међу новинама, магазинима и часописима који су опстали, срећом и наше Врњачке новине.

Некада је и Народна библиотека Др Душан Радић била саставни део Културног центра, те се стога и даље сматрамо делом тог великог колектива који је стварао, ширио и промовисао културу у Врњачкој Бањи. Новине и даље ревносно прате сва дешавања у Библиотеци и тако се наша сарадња наставља и увећава. Сада су нам драге и љубазне комшије од којих нас дели свега неколико десетина метара и са којима смо увек имали добру и лаку сарадњу. Нема разлога да тако не буде и убудуће. Зато смо, у име старих успомена и будуће сарадње одлучили да овај јубилеј Врњачких новина обележимо и у нашој установи овом пригодном изложбом, са жељом да трају дуго.

Јавно извињење због тога што КАО ДА НИСАМ ЖИВ

Историја не почиње са онима који су актуелни + Повратак избрисаног …

Током септембра, у салону врњачке библиотеке постављена је изложба „Уз двестоти број Врњачких новина“. Ову изложбу прати и каталог. Јавни су како изложба, тако и каталог, па су као такви и подложни суду и коментарима јавности. На изложбу сам позван телефоном. Чак су ми и тражене неке фотографије из регистратуре мог документарног серијала Библиофонотека. Чему сам се одазвао и уступио неколико, од којих су одабране две. На све скупове долазим раније, па сам тако учинио и сада. Када сам погледао каталог, прочитао сам састав прве редакције и ове садашње, ко су све били уредници, имена и презимена првог и актуелног директора новина. Међутим, ко су били директори између њих двојице нема. Значи, као да нисам био жив ни онда, а још мање сада. Није поента у томе да се организује што више изложби како би поред нечијег имена стајао велики број приређених манифестација. Суштина треба да буде у концепту и структури садржаја изложбе и каталога. Када пишете каталог или монографију, када организујете изложбу, ако не наведете и једно једино име или битан податак, онда вам се све то што сте радили сруши као кула од карата, а камоли када не наведете све директоре новина између првог и актуелног, што је могло да стане у свега три реда и да не представља проблем приликом прелома и мирна Босна. Али авај, Босна никад није мирна...

Каталог мора да буде тачан, комплетан и потпун јер остаје као јавни документ о једном јавном догађају и једном времену. У претходном периоду, у неколико наврата, на то сам указивао равнатељу библиотеке. Паралела. Портрет Драгог Јовановића, злогласног градоначелника Београда за време Другог светског рата, налази се у скупштини, у нашем главном граду и није склоњен, иако је чинио зверства. Док сам гледао тај каталог и беснео, рече ми колегиница - Па, добро, није битно... Навешћемо те.... - Када, кад умрем, па постхумно...!? Нека, хвала! Тада ми не треба, - одговорио сам јој и демонстративно напустио изложбу пре отварања. Таквим начином рада стижемо до релативизације поступка вредновања и система вредности свега постојећег. Истине, културе сећања и историје, рецимо... Овамо, са друге стране, залажемо се за све три. Као директор Врњачких новина у два, не тако дуга мандата, написао сам више текстова од најмање двојице уредника тог листа са списка а да и не помињем колико сам текстова објавио у њима као новинар, углавном из области културе и спорта. Извињавам се што нисам препричавао туђе животе, немајући ништа своје, па штампао књиге о државном трошку. Извињавам се што нисам раније излазио са посла око пола један и што ми главна дилема тада није била да ли да одем на чорбицу код Коче или у Истру. Нисмо сви једнаки. Нисмо сви радили исто. Е, баш због тога требало је да сви директори буду наведени у каталогу, као што су поменути и сви уредници! Због различитости, због хиљаду цветова...

Извињавам се што сам, када сам одлазио са те функције, платио све рачуне: за струју, воду, смеће, телефоне, папир за новине, штампарији за штампање, све таксе, порезе и доприносе. Извињавам се и што су свим запосленима биле исплаћене све плате и друге припадајуће зараде, без кашњења. Извињавам се и што сам у неколико наврата запосленима исплатио тзв. 13. плату. Грдно се варате ако мислите да је све то био новац из општине. Маркетинг РВБ и Врњачких новина, чији сам директор био, зарадио је добар део тих новчаних средстава, па су те тзв. 13. плате исплаћиване свим запосленима у једнаком износу од хигијеничарке до мене. Чак ме је, у време постојања СДК, један од чувених стручњака и инспектора звао на ,,рибање” због тога. Кад њему тада, у сред СДК, нисам шинуо једну здраву, васпитну, српску, кафанску шамарчину да се утроња, нећу никоме. Коинциденција је управо и та што је СДК била на садашњем горњем спрату врњачке библиотеке, улаз са друге стране.

Скоро читав живот радио сам за државу а тај лик се нашао да државу штити од мене!? Једна од првих лекција које сам научио на Правном факултету била је да користим сваку могућу правну празнину и тзв. дозвољено заобилажење правних норми. РВБ и Врњачке новине су тада зарадиле поприлично новца. Неким пословним партнерима за извођење радова у ентеријеру и на екстеријеру платио сам рачуне, иако су се они рекламирали на основу уговора о компензацији, потом сам од њих преузео тај исти новац у кешу и поделио запосленима једнаке износе јер су они то и зарадили. Свима исто, с капе, на капу. Спискови запослених са њиховим потписима да су новац примили су још увек код мене. За сваки случај, мада је све већ увелико застарело а и неки крунски сведоци су почивши. Можда то некоме делује и ултралевичарски, али као либерални неонадреалиста, дадаиста, постмодерниста и клокотриста, по вокацији, у уметности, ја то тако волим. После мог другог мандата, новокомпоноване велможе у Обор Кнежевини гонили су ме кривично али сам и тај поступак решио у своју корист и ослободио себе самог, бранећи се без адвоката. То судско решење о ослобађању од кривице и престанку гоњења снабдевено је клаузулом правоснажности и извршности већ деценијама, тако да нисам узалуд дипломирао на Правном факултету и чувам га као драгу успомену. Једино ми је жао што нисам захтевао јавност судског поступка, на шта сам имао право. Каква би то емисија или судска хроника била, па макар и за ,,Џ”!

То је био прави театар апсурда јер су ме кривично гонили налогодавци оних новокомпонованих властодржаца који су управо примили  тзв. 13. плате. Поносим се и данас што нико пре и после мене није кривично гоњен као директор Врњачких новина, посебно имајући у виду какви згубидани су све то покренули а гадим се оваквог каталога у коме онако олако нису наведена имена свих директора! Извињавам се и што РВБ и Врњачке новине у време мојих мандата нисам довео до стечаја. Извињавам се што нисам написао и потписао ниједно решење о отказу. Извињавам се што сам запошљавао младе људе из нашег места. Неки од њих раде и данас у Врњачким новинама и ВРТ-у. На њиховим решењима о сталном радном односу се још увек налази мој потпис. Можда се осушио али није избрисан. Са друге стране, мени лично, није потребно ничије извињење. Упутство за употребу овог јавног извињења: Предлажем да га објавите у целости. Уколико то не учините, има ко хоће и једва чека. Овим јавним извињењем завршавам сваку даљу полемику на тему изнуђену нечињењем јер је у вашем интересу да се преписка не претвори у наставак филма Јесен Чејена (The Cheyenne autumn). Уколико и дође до наставака, биће то за мене деликатно али за многе болно и тешко, јер располажем са стотинама података из хронике врелих лета Малог Места Лековитих Вода, те прикривених тајни биографија наших младости, које се оваквим брисањем пред сопственим очима распадају. Без срдачности и без поздрава!

Зоран Рајић

Наша реакција на ово је : No comment!

Горан Радовановић (Београд, ФНР Југославија, 21. јун 1957.) је српски режисер, продуцент и сценариста. Рођен је 1957. године у Београду. Дипломирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1982. године. У периоду од 1977. до 1980. године боравио је у Минхену као стипендиста Гете института, где је сарађивао са ауторима Новог немачког филма. Радио је као гостујући професор на универзитетима широм Сједињених Држава. Радовановић живи и ради у Београду у статусу слободног уметника, ожењен је и има двоје деце. Након повратка са института Гете у Београд бавио се филмском критиком (Филмограф, Трећи програм Радио Београда, Видици) а од 1984. године почиње да ради као сценариста и редитељ документарних филмова. Баук је српски филм режисера и сценаристе Горана Радовановића из 2024. године. Филм је премијерно приказан у главном такмичарском програму 46. Међународног филмског фестивала у Москви. Београдска премијера филма је планирана за 1. октобар 2024. године, у МТС дворани, велика сала, почетак је у 20:00 часова а два дана касније биће на редовном биоскопском репертоару. Филм се бави темом НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године са тачке гледишта деветогодишњег дечака Саве. Улоге: Јакша Прпић (Сава), Сара Климоска (Савина мајка), Војин Ћетковић (свештеник), Бранка Шелић, Милена Јакшић, Гордана Гаџић, Калина Ковачевић, Милош Биковић (Савин отац), Давор Јањић.

Опширније...