Југословенску идеју измисли су Хрвати. Она је за њих представљала почетак процеса ослобађања „из окова“ Аустро-угарске монархије и прелазну фазу ка стварању националне државе.

Реализовали су је Срби. За њих, пак, она је била остварење сна да сви Срби живе у једној држави.

Покопали су је Словенци. Њима је она била непотребна. „У оковима“ је некако сигурније.

Забранили су је Англосаксонци. Не због Јужних Словена, они су ионако шунтави. Него због Словена уопште. Шта ако Пољаци, Чеси, Словаци пожеле да се ослободе „окова“ Европе, па почну да говоре о Свесловенској империји, а Руси крену да је реализују?

Мом старијем сину, Димитрију, покварио се таблет који му је бака, моја мајка, купила за рођендан. Квар је био софтверски, не хардверски. Пошто је таблет још увек био у гаранцији, позвао сам службу за рекламације фирме код које је таблет купљен. Љубазна службеница упутила ме је на неку другу фирму са којом они имају уговор, а која за њихов рачун поправља те типове уређаја. Будући да не владам најбоље информатичком терминологијом, контакт са радником дотичне фирме препустио сам мом млађем сину, Николи, ученику седмог разреда који се са том терминологијом одлично сналази. Никола је квар објаснио овако:

„На хомскрину искачу адови које није могуће клоузовати. Када покушате да их клоузујете, аутоматски Вам се опенује браузер“.

Даљи разговор нисам слушао. Припаде ми мука и паде неки мрак на очи.

А препознао сам га. Био је то исти онај мрак који се спуштао на нас по биоскопским салама пред холивудске филмове, мрак који нас је тако темељно прожео да нам сад потомство говори нама неразумљивим језиком који зову serbian english, или скраћено serglish. Језик интересантан, нема шта. Једина му је мана што код нас старијих изазива осећај мучнине. У моје време, када би човек хтео из неких разлога натерати себе да поврати, гурао би сам себи прст у грло. То није хигијенски. Боље је слушати серглиш, ефекат је исти.

Дејан Ј. Лучић

Ако случајно некога нагазите на ногу и ако сте уз то лепо васпитани па још и имате неког језичког осећаја, вероватно ћете му рећи: „Опростите!“, тј. затражићете од њега опрост. (Ако нисте лепо васпитани, нећете рећи ништа, а ако немате баш неког осећаја за језик, рећи ћете: „Извињавам се“).

Ако сте, међутим, некоме током дужег времена чинили нешто што није требало чинити, па на крају увидели своју грешку, требало би да му кажете: „Праштај“, и још да додате нпр. „ако Бога знаш“, или нешто слично. Другим речима, требало би да од те особе затражите опроштај.

Лепи и богати српски језик даје говорницима могућност да праве фина нијансирања и разликовања попут овога између именице опрост, која је дериват свршеног глагола опростити, и именице опроштај, која је дериват несвршеног глагола (о)праштати.

Но, онда се јаве неки „зналци“ па кажу: опрост је хрватски, а српски је опроштај. И шта онда да им човек каже? Свашта, али нам не дâ лепо васпитање.

Године 1996. био сам у прилици да направим интервју са владиком будимским Данилом о језику. Блаженопочивши владика Данило знао је, што да говори, што да чита и пише, неколико језика. Живи и старих. Но, њега је више занимао језик уопште, језик као феномен, а не неки одређени, конкретни језик. Он је добро знао да језик није и не може да буде само пуко средство комуникације, него много више од тога. Трудио се да из промена у неком конкретном језику сагледава стање духа говорникâ, ону „невидљиву борбу“ духова.

Наш разговор почели смо контрастирањем две важне библијске приче, једне старозаветне, а друге новозаветне. Обе се, иначе, најнепосредније тичу језика. Једна је прича о изградњи Вавилонске куле (1Мојс 11, 1-9), а друга о Педесетници (Дап, гл 2). Говорећи о Вавилонској кули, владика је између осталог рекао: „ … то што је некада био један језик завере против Бога, то је данас енглески. Данас имамо нову Вавилонску кулу и ново богоборство“.

Ви, дабоме, енглески знате. Могу само да вам кажем исто што и Гамалил Јеврејима. Пазите се да се како и богоборци не нађете (Дап 5,39).

Дејан Ј. Лучић