Мом старијем сину, Димитрију, покварио се таблет који му је бака, моја мајка, купила за рођендан. Квар је био софтверски, не хардверски. Пошто је таблет још увек био у гаранцији, позвао сам службу за рекламације фирме код које је таблет купљен. Љубазна службеница упутила ме је на неку другу фирму са којом они имају уговор, а која за њихов рачун поправља те типове уређаја. Будући да не владам најбоље информатичком терминологијом, контакт са радником дотичне фирме препустио сам мом млађем сину, Николи, ученику седмог разреда који се са том терминологијом одлично сналази. Никола је квар објаснио овако:

„На хомскрину искачу адови које није могуће клоузовати. Када покушате да их клоузујете, аутоматски Вам се опенује браузер“.

Даљи разговор нисам слушао. Припаде ми мука и паде неки мрак на очи.

А препознао сам га. Био је то исти онај мрак који се спуштао на нас по биоскопским салама пред холивудске филмове, мрак који нас је тако темељно прожео да нам сад потомство говори нама неразумљивим језиком који зову serbian english, или скраћено serglish. Језик интересантан, нема шта. Једина му је мана што код нас старијих изазива осећај мучнине. У моје време, када би човек хтео из неких разлога натерати себе да поврати, гурао би сам себи прст у грло. То није хигијенски. Боље је слушати серглиш, ефекат је исти.

Дејан Ј. Лучић