Ако случајно некога нагазите на ногу и ако сте уз то лепо васпитани па још и имате неког језичког осећаја, вероватно ћете му рећи: „Опростите!“, тј. затражићете од њега опрост. (Ако нисте лепо васпитани, нећете рећи ништа, а ако немате баш неког осећаја за језик, рећи ћете: „Извињавам се“).

Ако сте, међутим, некоме током дужег времена чинили нешто што није требало чинити, па на крају увидели своју грешку, требало би да му кажете: „Праштај“, и још да додате нпр. „ако Бога знаш“, или нешто слично. Другим речима, требало би да од те особе затражите опроштај.

Лепи и богати српски језик даје говорницима могућност да праве фина нијансирања и разликовања попут овога између именице опрост, која је дериват свршеног глагола опростити, и именице опроштај, која је дериват несвршеног глагола (о)праштати.

Но, онда се јаве неки „зналци“ па кажу: опрост је хрватски, а српски је опроштај. И шта онда да им човек каже? Свашта, али нам не дâ лепо васпитање.