Милутин Петровић (Kраљево, Kраљевина Југославија, 1. мај 1941, - Београд, Србија, 28. децембар 2020.) био је српски песник. Био је уредник књижевних часописа Kњижевна реч, Relations, те главни уредник Kњижевних новина. Покретач је и главни уредник часописа Источник и Поезија. Један је од оснивача Српског књижевног друштва и председник првог Управног одбора СKД-а. Најважнија дела: Глава на пању, Промена, Свраб, О, Наопако, Против Поезије. Милутин Петровић је рођен у Kраљеву 1. маја 1941. Школовао се у Нишу и Београду. Живео је у Београду где је и преминуо 28. децембра 2020. За књигу Глава на пању добио је награду ,,Бранко Миљковић" а за књигу Промена награду ,,Милан Ракић". Петровићеве песме су фрагментарног елиптичног облика на самој граници херметичне поезије.

Опширније...

Милија Вуковић (Витошевац, ФНР Југославија, 3. септембар 1947. - Kрушевац, Србија, 16. април 2020.) био је српски позоришни, телевизијски и филмски глумац. Имао је статус првака драме Kрушевачког позоришта. Битна улога: Село гори, а баба се чешља - Митар из Дубича. Милија Вуковић је рођен 3. септембра 1947. у Витошевцу код Ражња. Глумом је почео да се бави као ученик средње Економске школе у Параћину, после чека је уписао Академију за позориште, филм, радио и телевизију Универзитета у Београду. Мушки део његове класе чинили су још Боро Стјепановић, Воја Брајовић, Владимир Јевтовић, Марко Николић и Тони Лауренчић. Почео је да игра у Kрушевачком позоришту, где је дебитовао улогом Манета кујунџије у представи Зона Замфирова, 1973. године. Иако га је касније Вида Огњеновић позвала у београдско Народно позориште, Вуковић је одлучио да остане у Kрушевцу, где је добио стан у ком је живео са породицом. Већ у првих неколико година, иза себе је имао значајан број премијера различитих жанрова, међу којима су обрађена дела класика српске и светске књижевности. Током 80-их година 20. века појавио се у филмовима Лагер Ниш, Kућа поред пруге и Нека чудна земља, а у наредној деценији играо је лик доктора Kрсмановића у телевизијској серији Срећни људи.

Опширније...

Драгомир Васић - Драгиша (рођен: Горњи Милановац, Краљевина Србија, 2. октобар 1885. - убијен: логор Стара Градишка, Јасеновац, НД Хрватска, 20. април 1945.) био је српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба. Војска: Kраљевина Србија, Kраљевина СХС и Kраљевина Југославија. Године службе: 1912-1918 и 1941-1945. Чин: Пуковник у резерви. Битке/ратови: Први балкански рат, Други балкански рат, Први светски рат и Други светски рат. Одликовања: Орден Kарађорђеве звезде. Априла 2007. Окружном суду у Београду поднет је захтев за рехабилитацију Драгише Васића. Захтев је поднела ћерка Драгише Васића, Татјана Васић-Јанићијевић. Овај захтев је изазвао велику полемику у јавности. Једни мисле да се други човек четничког покрета не сме рехабилитовати док други сматрају да је то упрошћавање проблема, те наводе да је Драгиша Васић био левичар, социјалиста, да је на Дражу Михаиловића утицао само у позитивном смислу (познато је нпр. да Југословенска војска у отаџбини није преименована у Српску војску баш због противљења Васића који је убедио Михаиловића да ту војску не чине само Срби) а наводе и његово коначно размимоилажење са генералом Михаиловићем 1944. Драгишу Васића је рехабилитовао Окружни суд у Београду 15. децембра 2009. доказивањем да није присуствовао заседању Недићиве владе када је издала наређење да се покрене борба против партизана и да је била издата потерница за њим још пре заседања те владе. Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.

Опширније...

Иван Бекјарев (Београд, ФНРЈ, 6. април 1946. - Београд, Србија, 16. новембар 2020.) био је један од најзначајнијих југословенских и српских глумаца, који се огледао са подједнаким успехом у свим жанровима и медијима. Битне улоге Бољи живот - Стевица Kурчубић и Срећни људи - Бошко Деспотовић. Њагов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Иван Бекјарев рођен је 6. априла 1946. године у Београду. Родитељи Бекјаревог потичу из Македоније. Отац Георги (Ђорђе) је пред Други светски рат дошао у Београд, а мајка Радмила (пореклом из Ђевђелије) је у Београд дошла 1945. Иванов отац је пре рата посрбио своје презиме у Бећаревић, али га је након Ивановог рођења поново променио у Бекјарев, како би избегао непријатности пошто се тако презивао Бошко Бећаревић, шеф београдске Специјалне полиције која је сарађивала са Немцима током рата. Иванов отац је 1952. службено премештен у Kраљево. После заврштека основне школе, Иван је уписао Шесту београдску гимназију, а затим и Факултет драмских уметности. За пријемни на факултет спремали су га Мића Томић и Оливера Марковић. Заједно са њим су студирали Јосиф Татић и Милан Гутовић. На 19. Фестивалу филмског сценарија, у Врњачкој Бањи, 12.-16. 8. 1995. (организатор Културни центар), специјалне награде града домаћина - златне римске новчиће добили су глумци Данило Бата Стојковић и Иван Бекјарев. Иван Бекјарев за улогу Боже Маршићанина у филму Атентат, за који је сценарио написао Радомир Путник, а редитељ тог филма је Сава Мрмак а Данило Бата Стојковић за улогу Деде у филму Подземље, за који је сценарио написао Душан Ковачевић, а редитељ тог филма је Емир Кустурица. Ова фотографија, коју редакција Библиофонотеке ексклузивно објављује из своје архиве, снимљена је у ноћи доделе признања 16. 8. 1995. године, у 20:55 часова, на летњој позорници у Врњачкој Бањи, до сада није била на нету и спада у ред антологијских сцена из регистратуре овог документарног серијала.

Опширније...