Стари мајстори византијског зидног сликарства живописали су (а и нови данас тако сликају) користећи такозвану „обрнуту перспективу“. То значи да су предмете сликали онако како их посматрач никада не може видети са једног места.

Надобудни западни историчари уметности тврде да су они тако сликали зато што нису познавали „законе перспективе“. Њих су дабоме открили тек ренесансни мајстори, на западу, где би друго, у шта нисмо ни сумњали. Ако ове кловнове оставимо по страни (где им је и место) морамо се запитати шта је разлог тако очигледном „кршењу правила“? Зашто су стари мајстори сликали тако да се визура на фрескама и иконама не шири од посматрачевог ока да дубини слике, него обрнуто, негде из „дубине“ слике ка „посматрачу“? И ко је ту посматрач?

Иконице на вашем компјутеру, таблету или мобилном немају ништа заједничко са обрнутом перспективом. Зашто? Зато што мајстори тих икона желе да сакрију оно што су стари мајстори хтели да нам открију. То, наиме, да док имамо утисак да посматрамо нешто, заправо неко други посматра нас. У случају византијског живописа — Свевидеће, недремовно око Божије, а у овом другом — будно око Мреже.

Па ипак, држите ви негде у својој визури и византијску икону, сликану у обрнутој перспективи, да вас подсети на Недремовно око. Гледа оно и Мрежу.

Дејан Ј. Лучић