Зоран Тадић (Ливно, Краљевина Југославија, 2. 9. 1941. - Загреб, Хрватска, 9. 9. 2007.) био је југословенски филмски критичар, редитељ и педагог.  Зоран Тадић један је од најзначајнијих југословенских филмских редитеља. Студирао је компаративну књижевност и филозофију у Загребу. Филмом се почео бавити као критичар и публициста 1961. године, а затим као асистент, помоћник редитеља и косценариста. Филм Ритам злочина (1981.) његов је дугометражни првенац, а уједно и његов најуспелији и најпознатији рад (фантастични трилер, по сценарију П. Павличића). Зоран Тадић је редитељ филмa ,,Сан о ружи“. Филм ,,Сан о ружи“ је 1986. године добио другу награду за сценарио на Х Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Аутор тог сценарија је Павао Павличић. На ХI Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи 1987. године, трећу награду за сценарио филма ,,Осуђени“ добили су Зоран Тадић и Павао Павличић. Зоран Тадић је редитељ филмa  ,,Осуђени“.

Филмографија Зорана Тадића: Хич... Хич... Хичкок! (документарни, 1968.), Американка (документарни, 1970.), Поштар с камењара (документарни, 1971.), Kазивање Ивице Штефанца, млинара (документарни, 1973.), Друге (документарни, 1972.), Плетенице (документарни, 1973.), Дернек (1974.), Земља (документарни, 1975.), Препоруча се за реализацију (документарни, 1978.), Kашинска 6 (документарни, 1981.), Ритам злочина (1981.), Непокорени град (ТВ серија; 2 епизоде, 1981.), Трећи кључ (1983.), Сан о ружи (1986.), Осуђени (1987.), Човјек који је волио спроводе (1989.), Орао (1990.), Трећа жена (1997.) и Не дај се, Флоки (ТВ серија/филм, 2000.). Награде и признања: 10. Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 17. - 22. август 1986. године. Организатор: Културни центар Врњачке Бање. Другу награду за сценарио добио је Павао Павличић за сценарио филмa ,,Сан о ружи“. Зоран Тадић је редитељ филмa ,,Сан о ружи“. 11. Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 16. - 21. август 1987. године. Организатор: Културни центар Врњачке Бање. Трећу награду за сценарио добили су Зоран Тадић и Павао Павличић за сценарио филмa ,,Осуђени“. Зоран Тадић је редитељ филмa ,,Осуђени“.

Први филм Зорана Тадића Ритам злочина из 1981. био је и остао најпарадигматичнији за анализу овог редитеља. Многи га сматрају најбољим хрватским, а неки и југословенским, филмом свих времена. Овај филм, као и остали после њега (Трећи кључ, Сан о ружи, Човјек који је волио спроводе), деле заједнички именилац - у питању су криминалистички филмови, изразито утемељени у конвенције жанровског филма. Може се рећи да је Зоран Тадић пресудно утицао на фамозну теорију жанра и анализу овог уметничког феномена на овдашњим просторима. Оно што, међутим, разликује Тадићеве филмове од филмова Жике Митровића, Хајрудина Kрвавца, Боштјана Хладника, Слободана Шијана, Јоце Јовановића и свих осталих домаћих редитеља који су кокетирали с америчком традицијом јесте Тадићева имплозивна структура, поступак по којем се жанровски филм разуме као унутрашње ткиво, а не као формална егзибиција. Зоран Тадић и његов сценариста Павао Павличић спадају у ретке ауторе који су од америчког стила прихватали суштину, а не орнаментику, истражујући управо оно што је мисаоно, а не физички отелотворено у начину на који је ова иконографија код нас прихваћена.

Ритам злочина је прича о Фабијану, чиновнику загребачке фирме који, добивши отказ, налази пребивалиште у предграђу Загреба. Делећи кућу с усамљеним наставником Ивицом, он му поверава и своју тајну: моћ да путем статистике предвиђа место и време злочина који ће се десити на територији Загреба. Баш у тренутку када антагониста Ивица поверује у правилност ове статистике, ритам почиње да се квари, сугеришући апокалипсу у блиској будућности. Шта друго преостаје тајанственом Фабијану него да умеша самог себе у злочин да би ритам био поново успостављен. Ова прича има све што има и класични амерички трилер, има мистерију, напетост, обрт... Али, разлике између америчког и Тадићевог трилера можда су и занимљивије јер говоре о начину на који су ови постулати преведени на језик овдашње културе. Тадић се наиме, не бави пресликавањем, он се бави декодирањем, односно превођењем универзалних кино-симбола на ,,домаћи” језик. Отуда је овај филм формално утемељен у локалним, а садржински у прекоокеанским, принципима драматургије.

 Атмосфера Ритма злочина у потпуности је европска. Чешка је интимност, нордијска статичност, италијанска „социјала“, француски интелектуализам, руска апокалиптичност, југословенска сентименталност. Сви услови за типичан источноевропски филм су ту. Али, нешто није у реду, нешто дубоко унутар дела мења ову атмосферу у њену супротност; невидљива је структура која нас чини сведоцима аутентичности коју нисмо виђали ни у америчком, ни у европском филму. Оно што је суштинска промена у рачуници која филмску математику премешта из западне аритметике у источну алгебру је третман ГЛАВНОГ јунака. Овде, за разлику од европског сценарија, главни лик утиче на радњу не дозвољавајући да радња утиче на њега и тиме мења просторно-временске односе који га окружују. Овај концепт није значајан само због едукативних вредности које нам доноси истурени пример врлине, он је значајан зато што од драмске структуре формира тродимензионални однос с публиком поручујући да поента истуреног јунака није у његовом херојству, већ у херојском сукобу с околином. Основни дуализам који чине илузија с биоскопског платна и живот на седиштима сале у овом случају нарушен је дуализмом који се налази на самом платну. Публика је овде сведок два филма - један је филм о јунаку, а други о његовој околини. Гледаоци самим тим престају да буду обичан посматрач, тело које посматра радњу, они учествују у једном од ова два филма. Пошто радња сугерише врлину главног јунака, публика је приморана да побегне од епизодних ликова, односно од свакодневне идентификације с обичним. Она самим тим престаје да обавља функцију публике. Тиме што се тесно везује за један од два света у самом филму, она је приморана да саму себе демантује. Она тада постаје СВЕДОK дела главног јунака, а епизоде с платна одлазе на земаљска седишта. Управо то и јесте сама фабула Ритма злочина. Kо ће од остатка света прихватити Фабијанову статистику и какве ће то последице имати по њихову околину? Јер, у тренутку када Ивица преузима Фабијанову теорију, тада ступа у колизију с хоризонталним човечанством, раскидајући везу са Зденком (Божидарка Фрајт) и могућношћу оснивања породице. Али Зденка никад неће прихватити чињеницу да је, игноришући је, Ивица, попут усамљеног суперхероја, спасао читаво човечанство, па самим тим и њу. Неће јер она, иако му је физички ближа од нас публике, није у његовом филму! С друге стране, натурализам поступка доноси нешто што је ретко и у америчком филму, а то је могућност да се ова прича схвати и са супротне стране. Попут Роршаховог теста, Фабијанова моћ је таква да ипак може да се доводе у сумњу. Његова моћ је, наиме, иманентне природе. Булгаков је писао како управо човечност дефинише божанско. Због тога је апостолска теорија главног јунака лако оборива. Да ли је он херој, пророк, манијак или обичан маргиналац жељан пажње, све су то конотације његовог постојања и свака од њих је доказива понаособ. Али кад се сва ова значења споје у једно, управо ће тај, конотативни, вишеугаони третман имплицирати невидљив карактер чуда.  Тадићев филм је чудо маскирано у земаљски облик локалног простора. Управо је то холивудски филм, скривен у мишјој рупи Јужних Словена. Не зато што је брисани простор опасан, већ зато што је управо мишја рупа логичан дом Mickey Mousea. Kућа с рупом је кућа у кући, предукус нове заједнице, оне која сведочи о животу лажног дома, терајући нас да гриземо ементалер њене коруптивности. Због тога се Ритам злочина славодобитно завршава у сцени рушења куће у којој су наши јунаци становали. Идеја која је унутар ње саграђена постала је сувише велика за њене зидове, а наследник статистике, симболично приморан на кретање, враћа се на почетак приче, у којој је Фабијан као одметник југословенске канцеларије почео да хода свој ходочаснички круг. Ритам злочина је филм прекретнице, а Зоран Тадић је граничар. Граничар филмске геополитике, која стоји између Истока и Запада, црпећи утицаје из обе хемисфере. Граничар историје јер се у његовом делу таложи сва она симболичка ерудиција која је одликовала златне периоде уметничких епоха. Kасна антика на граници с хеленском културом, касна готика на граници с ренесансом, теорија релативитета на граници с квантном теоријом, арабијска култура на граници с исламом. То су они тренуци кад културолошка, имитативна спонтаност прераста у религиозну цивилизацијску грађевину. Зоран Тадић је тај тренутак историје, кратак, али цикличан, у источноевропском контексту означио Ритмом злочина, који је по свом односу према тадашњем времену најближи ономе што се у свету уметничке теорије зове савршенство. Сва крхкост Европе, сва наивност социјализма, сва интелигенција Запада, сав мистицизам Холивуда садрже се у овој динамичкој јединици, осветљеној филмским временом. Преступне 1980. умрли су: John Lennon, Јосип Броз Тито и Alfred Hitchcock. Редовне 2007. умрли су: Michelangelo Antonioni, Ingmar Bergman и Зоран Тадић. Почиње нова статистика...