Слободан Селенић (Пакрац, Краљевина Југославија, 7. јун 1933. - Београд, СР Југославија, 27. октобар 1995.) је био српски писац и критичар, писао је романе, драме и позоришну критику. Био је дописни члан САНУ и добитник многих награда, између осталих НИН-ове награде 1980. године за роман Пријатељи. Био је и редовни професор на Факултету драмских уметности где је предавао драматургију 20. века. По његовом истоименом роману и сценарију је снимљен филм ,,Убиство с предумишљајем“ редитеља Горчина Стојановића. Филм ,,Убиство с предумишљајем“ је 1996. године добио прву награду за сценарио на ХХ Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Слободан Селенић је аутор сценарија за тај филм. Слободан Селенић у неколико својих романа (Тимор мортис, Писмо глава, Очеви и оци, Убиство с предумишљајем), прати токове самоспознаје и опстанка једне иманентно трагичне културе. Слободан Селенић је био последњи председник Савеза књижевника Југославије.
Најпознатија дела - Романи: Мемоари Пере Богаља (1968.), Писмо глава (1972.), Пријатељи (1980.), Очеви и оци (1985.), Тимор мортис (1989.), Убиство с предумишљајем (1993.), Постхумно: Малајско лудило (2003.). Драме: Косанћићев венац 7 (1982.), Ружење народа у два дела (1987.), Кнез Павле (1991.). Драмске теорије и критике: Ангажман у драмској форми (1963. и 2003.), Драмски правци XX века (1971. и 2002.), Антологија авангардне драме (1964.), Антологија савремене српске драме (1977.) Драмско доба (сабране позоришне критике 2003.), Искорак у стварност (политички есеји, књига разговора, 1995.).
Награде и признања: Октобарска награда Београда (1969.), НИН-ова награда (1980.), Награда Народне библиотеке Србије (1981.), Награда „Меша Селимовић“ (1989.), Награда Народне библиотеке Србије (1995.), Постхумна награда за сценарио за филм Убиство с предумишљајем (1996.). 20. Фестивал филмског сценарија, Врњачка Бања, 17. - 21. август 1996. године. Организатор: Културни центар Врњачке Бање. Филм ,,Убиство с предумишљајем“ је добио прву награду за сценарио на 20.-том Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Слободан Селенић је аутор сценарија за тај филм.
Слободан Селенић је у југословенску, српску а касније и светску књижевност ушао изненадно. Наиме његов први роман се појављује када аутор има тридесет и пет година и ниједно друго дело иза себе. Ни песму, ни причу али ту су две стручне књиге које се тичу драмске уметности и саме драматургије, без ичега романескног. Аутор у то време, за разлику од многих других није члан нити једног удружења књижевника. Иако ће врло брзо са успехом својих романа то постати, а онда и нешто краће последњи председник Савеза књижевника Југославије. Такође, након успеха првог романа, понеће и звање најмлађег уметничког директора „Авала филма“ у повести тог филмског предузећа.
Сви романи Слободана Селенића имају пад и немоћ, готово страдање и нестајање грађанског друштва, појединаца као представника грађанске српске, београдске аристократије, драмски карактер ликова, провокативни историјски контекст у коме се фабула романа одиграва или само служи као предложак, интертекстуално. Без обзира на сва тумачења, разгртавања и сецирања Селенићевих романа, хладне главе, са пристојне историјске дистанце од готово две деценије, јасно можемо рећи да је интресовање за судбину српске грађанске класе, примарно. Да је она као носилац друштвене моћи, угледа, положаја и звања (нарочито са почетком XX века, те након Великог рата) била понајпре на удару, и пред добро познатим „преким судом“ нове револуционарне правде. Структура сукобљених микроцивилизацијских становништва, локалних и племенских разлика, увек боље говори о универзалном, макро сукобу кога смо нажалост сведоци и у данашњој Европи и у полудивљем непознатом свету. Говорећи о Слободану Селенићу, неизбежно је помињање тзв. ,,Црног таласа“. Најпре од оних баналних чињеница, а то је да се поменути покрет јавља у временском распону од краја шездесетих и познатих гибања до средине седамдесетих година већ прохујалог двадесетог века.
Након тога, али свакако значајније је да су поједина књижевна, филмска, сликарска дела, окарактерисана од тадашње југословенске власти као благо речено декадентна, непотребна и погрешна критика идеолошком приказу тадашњег социјалистичког уређења и функционисања друштва. Та супротност приказу општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва, била је одмах дочекана на нож, ма о каквом се значајном уметничком делу радило, и посебно ако је долазила кроз дела српских уметника. Главна карактерисика самих аутора црног таласа је реализам. Свакодневне теме обичног човека изгубљеног у конфузији послератне Европе, што је требало да отвори очи уљуљканим властодршцима, који су се из петних жила трудили на сваки начин да улепшају, нашминкају, гурну под тепих сву стварност која ће се касније свима, поготову српском друштву и руководству обити о главу. Селенић се у том периоду на самом почетку јавља романом „Мемоари Пере богаља“ а онда и романом „Писмо/Глава“, иако се он убраја као ауторов трећи роман.
Кроз лик Пере Богаља, тог унесрећеног човека, аутор нам исписује епопеју револуционарне победе, озбиљно сумњивог партизанског морала у поретку лажи, неповерења и дрске самовоље коју намећу победници. Храбро говори о страху и пропасти грађанског друштва које у име недостижних идеала замењује поредак још гори и неправеднији. То грађанско друштво које одлази у коров или још горе, нестаје, са правом прича да је једну окупацију, заменила друга: гора, неваспитанија и некултурнија. Субјективизам који нам аутор приказује кроз лик наратора је заправо она критика послератног друштва која је попут огледала у туђој кући била преко потребна. У роману „Писмо/Глава“ опет имамо провокативну тему из наше историје. Овога пута је у питању познати казамат „Голи оток“ створен у време Резолуције Информбироа, као „Раднички прихватни логор за политичке затворенике“. Овај роман двослојан, који такође има наратора, као претходни роман и требало је да буде повезан са првенцем, такође говори о пропасти београдске грађанске породице која страда током окупације и рата, али и након њега, о револуцији која свакако изгледа вулгарно из једне жабље перспективе. Ту су судови, клевете, иследници, батинаши, узрупатори… Говори и о вечном проклеству српских деоба, јер се сама породица дели на две супротне идеолошке и политичке стране. Подаци нам говоре да је Селенић чекао дванаест година да би се роман појавио у јавности због теме коју је обрађивао. Био је бункерисан као и многа друга дела „црног таласа“ све до смрти маршала и председника Јосипа Броза Тита.
Његов роман „Пријатељи“ је награђен НИН-овом наградом. Помињемо га нарочито данас јер је итекако актуелан. Роман укратко говори о двојици „пријатеља“, Србину и Албанацу, Шиптару са Космета. О судару култура у виду представника старе грађанске београдске декадентне породице што би у нововековној Србији представљало племство, какав је Владан Хаџиславковић и једног горштака, чобанчића што воња на лој и камен. Аутор је овде кроз хомоеротски карактер везе двојице пријатеља додатно заталасао и тако сложен однос Срба и Албанаца тих година у СФРЈ. Без обзира на тако смелу тему и однос, који се као у готово свим Селенићевим делима за његовог јунака завршава кобно, роман као и драма која је настала на основу романа добила је позитивну критику. Као да нам је аутор хтео рећи да је могућ суживот на све постојеће, видљиве и невидљиве разлике тих двеју супростављених култура. На крају романа имамо арбанашеву асимилацију али не у оном правцу у коме је Хаџиславковић желео, већ на потпуно супротну, друштвену и политичку. Аутор нам је и тим крајем много тога за будућност рекао. Али опет они који је требало да се запитају о тој будућности, остали су неми и неактивни. Као да нас је тај комфор са краја седамдесетих омео, ослабио, учинио јаловим за било какво деловање. Зато вероватно аутор у овом роману и говори да нису победили јер су били бржи, смелији и бројнији, већ зато јер не кукају, не посматрају, већ се боре.
Заснован на интеркултуралном искуству, односно на феномену сусрета и судара различитих култура и менталитета, роман Очеви и оци (1985) Слободана Селенића, у коме се преплићу породична и друштвена драма једне епохе, бави се пре свега проблемима неспоразума на културном плану, те је у средишту нашег интересовања стога управо ово специфично интеркултурално брачно искуство и поменути проблем судара култура у заједничком животу двоје типичних представника својих нација, као релевантан аспект имаголошког истраживања. Наиме, кроз сусрет англосаксонског и балканског света, посредованог браком између Стевана Медаковића и Елизабете Блејк, као репрезената различитих култура и културних модела, те представника два лица Европе, откривају се она обележја домаће културе која би иначе остала латентна.
У следећем роману Слободан Селенић сецира нову комунистичку власт, дајући одушак својој опсесији њено гангренозно деловање по српско грађанско друштво и српску културу. Ни овај роман се није појавио на време управо као и претходни из истих разлога. Онда аутор промишља што ће се догодити за пар година, пише Тимор Мортис, а затим и врло успешни роман „Убиство са предумишљајем“, по којем ће бити снимљен истоимени, такође успешан филм.
Овим романима Селенић као да заокружује своје дело. Најпре првим који се дешава током Другог светског рата између два бомбардовања Србије и Београда, од којих се не зна које је горе. А затим о вековном клању, сукобу између Срба и Хрвата. Тај историјски крвави траг се сам намеће. Најпре што ’89 године у тадашњој Југославији све звецка, церека се и урла, то указује да ће до сукоба као и до самог слома државе доћи. Сецесионизам се најпре показује у култури и спорту, њега подржавају и прате политика и војска. Селенића оптужују након објављивања романа „Тимор Мортис“ неки хрватски интелектуални кругови да је националиста. Понајвише то чине у дневној штампи. Пишући о једном рату у предвечерије другог Селенић нас само упозорава шта нам се може опет догодити и ту излази на видело сва актуелност, провокативност и интригантност као и величина његовог дела. Он са групом српских интелектуалаца узалудно тих година, почев од краја осамдесетих па све до своје смрти, када све и заиста одлази до ђавола, покушава својим наступима да како-тако до сукоба, отцепљења појединих република и самог рата не дође. Узалудно! Страх од смрти, замењује лудило. Он, као председник Удружења, путује у Сарајево, Загреб, Скопље, Љубљану, речи замењују осуде и понека псовка. Тада настаје и његов последњи роман „Убиство са предумишљајем“ чија главна радња се дешава управо тих година лудила. То је слика рата и пакла који нам се понавља као најгорим ученицима који бесконачно падају на истом предмету.
Незавршени роман „Малајско лудило“ је такође само фрагмент истог лудила. Свакако да је Селенићев ауторски опус „искорак у стварност“, да је он један од аутора који осим разгртања разних лажи, полуистина, табуа, замућивања,тадашњег југословенског друштва,писац великих тема. Његова снажна потреба за интерпретацијом, за разумевањем историје на овим просторима и указивањем на све могуће последице таквог деловања погрешног политичког живота,зато се теме његових романа и драма се обистињују у долазећем времену, ма колико он правио временску дистанцу радњи у њима. Слободан Селенић је свакако један од најзначанијих српских романописаца посебно друге половине XX века с тим што је и данас актуелан, што само потврђује његов значај у српској литератури. Права је штета што је преминуо прерано, не оставивши нам још нека будућа упозорења у својим романескним и драмским делима. Његово визионарство као да помало недостаје данашњој српској књижевности. Као и дар за тзв. „велике теме“, оне које се тичу свих нас.
