Живојин „Жика“ Миленковић (Ниш, Краљевина СХС, 26. јануар 1928. - Београд, Србија, 18. март 2008.) је био српски филмски и позоришни глумац. Умро је у 80. години. Битне улоге: Соћа, Гарац, Цветко, Трајко… Миленковић је рођен у Нишу. Глумачку каријеру почео је у Нишком народном позоришту. Касније прелази у Београдско драмско позориште, где је глумио до пензионисања. Једно време у Нишу био је професор књижевности. Глумио је у преко 30 филмова, преко 300 телевизијских емисија (драме и серије) и око 150 позоришних представа.
Глумачку каријеру започео је у послератним годинама, у свом родном граду. Недуго затим, стигао је у Београд, а онда је уследио и пријем у ансамбл Београдског драмског позоришта. Миленковић је један од заиста ретких глумаца који, током читаве каријере, није променио матично позориште, већ је остао у њему све до одласка у пензију. Прва Миленковићева улога пред камерама догодила се у ТВ драми „Три Аморове стреле“, 1959. године. Међутим, филмски редитељи нису га препознали као глумца који има потенцијал за улоге на великом платну и то је потрајало пуних 10 година, ако изузмемо улоге у филмовима „Народни посланик“ (1964) Жике Митровића и „Kад будем мртав и бео“ (1967) Жике Павловића.
Тих година, у времену када су телевизори били реткост, а слушање радија било најраспростањенији вид разоноде, Миленковић је, у недостатку филмских ангажмана, прихватио понуду да буде један од носилаца дугогодишњег пројекта Радио Београда, „Село весело", једне од најпопуларнијих емисија у историји југословенског и српског радија. Kао виспрен српски сељак, Жика се радијској публици широм Србије допао својом непосредношћу, смислом за виц али пре свега својим луцидним коментарима на пољу економије у тадашњем социјалистичком систему, аграрне политике и других актуелних друштвених тема. Радивоје Лола Ђукић, легендарни редитељ познат пре свега по бројним телевизијским комедијама које је креирао у сарадњи са сјајним драматургом Новаком Новаком (већини ће прва асоцијација бити „Позориште у кући"), снимио је 1969. хит комедију „Бог је умро узалуд“ - Жика Миленковић је најзад добио прилику да глуми једну од носећих улога и на великом платну, играјући раме уз раме са Чкаљом и тада младом Станиславом Пешић.
Жика Миленковић ће постати познат и најширој ТВ публици тек улогом газда Цветка у хумористичкој серији ,,Љубав на сеоски начин“ (1970) у режији Драгослава Лазића. Урнебесна прича о Милораду (сјајни Драган Зарић), младићу са села кога стриц Гвозден (Чкаља) по сваку цену жели да ожени најбогатијом удавачом у срезу, кћерком препреденог газда Цветка, остала је и до данашњих дана једна од најпопуларнијих српских серија, а имала је свега осам епизода. Миленковић се, потоњим улогама у серијама ,,Леваци“ и ,,Дипломци“, убрзо наметнуо као ,,специјалиста“ за епизодне улоге живописних ликова из народа, нарочито када су у питању комедије. Са друге стране, Жика је једнако уверљив и као актер филмских прича рађених у маниру југословенског црног таласа, дакле, туробним драмама о судбинама људи са друштвених маргина.
Глумио је шанкера Kалета у солидном филму „Опклада“ Здравка Рандића (1971), а затим и инжењера Дамњана у одличној драми Јована Живановића ,,И бог створи кафанску певачицу“ (1972). Изврсна улога Боже Зеца, швапски строгог Пајиног и Јаретовог послодавца у култној серији „Kамионџије“ (1974) само је потврдила Миленковићеву вештину интерпретације али и особени таленат да је, и када је „у кожи“ лика који је оштар и намргођен, био у стању да дозом хумора обоји сцену у којој се појављује. Жику Миленковића млађа публика зна у ,,Срећним људима“ као Гарца. Појављивао се у најразличитијим епизодама, али његово лице увек је изазивало лаки смешак публике - било да га је препознала као ујака Соћу у „Врућем ветру“, министра у филму „Kако сам систематски уништен од идиота“, или инспектора у чијој канцеларији пада чувена опклада из филма „Kако је пропао рокенрол“. Широј публици су, додуше, најјачи утисци на помен Гарца у „Срећним људима" и деда Трајка у серији „Породично благо“, али - сви знају о коме је реч. Жика је иза себе оставио више од 30 филмова, више од 300 ТВ емисија (драме и серије) и око 150 позоришних представа - био је део ансамбла Београдског драмског позоришта, а у неком моменту и управник. Важио је за „народног“ глумца старог кова, једноставног наступа и хумора блиског „широким народним масама“.
