Маја Димитријевић (Загреб, Краљевина СХС, 10. јануар 1926. - Београд, СР Југославија, 19. август 1997.) је била југословенска филмска и позоришна глумица. Маја Димитријевић је била глумица и преводилац. Дипломирала је глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Члан Југословенског драмског позоришта била је од 1952. Остварила је велик број значајних улога у делима Нушића, Трифковића, Костића, Војновића, Држића, Крлеже, Гогоља, Достојевског, Чехова, Горког, Шекспира, Гончарова, Блока, Стриндберга, Лорке, Сартра, Коктоа, Конгрива, О’Кејсија, Есхила, Софокла, Еурипида, Молијера, Лопе де Вега, Калдерона, Шеридона… Највеће и најбоље улоге је остварила у режијама свог професора Бојана Ступице, Мате Милошевића и Томислва Танхофера. Битне улоге: Глинени голубови, У затвору, Казивања, Београдска деца, Даринка из Рајковца, Надежда Петровић, Милена Павловић Барили, Изгубљени син, Бурлеска о Грку и многе друге. На фотографији: Маја Димитријевић после извођења монодрама ,,Љубавне исповести Софије Маловразић“ и ,,Надежда Петровић“ у салону Народне библиотеке Др Душан Радић у Врњачкој Бањи, јула 1986. године.
У једном тренутку своје уметничке каријере окренула се монодрами и ту постигла завидне резултате. Монодраме је изводила широм Југославије, а гостовала је у већини европских градова, као и у САД. На њеном репетоару биле су монодраме: Salba pro notam Џ. Голсфортија, Мила К. Трифковића, У ноћи К. Трифковића, Мала шала А. П. Чехова, Белутци В. Попе, Тражим помиловање Д. Максимовић, Записи о црном Владимиру С. Раичковића, Људски глас Ж. Коктоа, Доња Росита Ф. Г. Лорке, Даринка из Рајковца С. Пешића, Камена успаванка С. Раичевића, Докле – Мајка Ђ. Радишића, Пре доручка Ј. О’Нила, Сновиђење из Гранаде Ф. Г. Лорке, Рашамон Р. Акутогаваа, Под маском – Госпа Штелцерова М. Крлеже, Љубавне исповести Софије Маловразић Р. Смиљанића, Одлазак В. Петровића, Дневник Софије Толстој Л. Толстоја, Горка Д. Ковачевића, Јача А. Стриндберга, Надежда Петровић К. Амброзић – М. Беловића, Норвешки шал Ђ. Стојчића, Милена Павловић-Барили М. Беловића, Три живота Исидоре Данкан З. Сагалова. Маја је у говорној радњи тражила особене боје, ритмове, интензитете, пластику, стил. Она је одгонетала природу осећања. Бежала од уопштености, вербализма, интонативности. Унутрашњу радњу градила је емотивним вибрацијама своје сценске истините игре. Супруг јој је био познати редитељ Мирослав Беловић. На Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну додељује се награда Златна колајна која носи њено име. СНП је 1953. извело драму Музички пајаци Лајоша Зилахија у њеном преводу. Објавила је две збирке песама.
Филмографија глумице Маје Димитријевић: 1951. Дечак Мита (Вера ... Митина девојка, као Марија Радојчевић), 1967. Оптимистичка трагедија, 1967. Јегор Буличов (Глафира), 1968. Туђе главе, 1968. Наши синови, 1968. Бурлеска о Грку (Херонима), 1969. Тања, 1969. Обична прича, 1970. Ујка Вања (Јелена Серебрјакова - Професорова жена), 1970. Омер и Мерима, 1970. Изгубљени син, 1972. Изданци из опаљеног грма (Госпођа Вујовић), 1972. Злочин и казна (Катарина Ивановна Мармеладова), 1972. Глумац је, глумац, 1973. Апотекар, блудница и велики доктор, 1974. Димитрије Туцовић (Роза Луксембург), 1974. Петао није запевао, 1974. Мистер Долар, 1975. Даринка из Рајковца (Даринка), 1976. Београдска деца, 1980. Дневник Невенке Никач, 1981. Оно моје поноћно сунце, 1982. Три сестре, 1982. Казивања, 1984. Дивља патка (Госпођа Серби), 1985. У затвору (Ана), 1988. Течај пливања, 1988. Норвешки шал, 1991. Глинени голубови (Катарина), 1992. Алекса Шантић (Стојићева), 1993. Надежда Петровић (Надежда Петровић), 1993. Дијалог о монодрами и 1994. Милена из Прага (Маргарета Бубер Нојман).
