Александар Аца Бошковић (Пула, ФНРЈ, 18. септембар 1952.) је југословенски и српски режисер. Рођен је 1952. године у Пули. Широј јавности познат је као редитељ српског филма Последњи круг у Монци. Током своје каријере режирао је ТВ филм Ко чека дочека из 2002. године а био је и извршни продуцент серије ТВ Бинго шоу из 2008. године. Александар Аца Бошковић је за ТВ Београд режирао и култну емисију Биско, чији је уредник и водитељ био Миша Параментић. Ово је прича о тој популарној емисији. Александар Аца Бошковић  је добитник Награде за животно дело на Међународном фестивалу спортског филма на Златибору 2013. године.

Последњи круг у Монци је југословенски филм из 1989. године. Режирао га је Александар Бошковић, а сценарио је написао Душан Прелевић. Главне улоге тумаче Драган Николић, Весна Станојевић и Данило Бата Стојковић.  Прича о аутсајдеру који је осам година провео у затвору због пљачке. Вечити побуњеник, незадовољан системом и људима који га окружују, жели да успостави пут сопствене правде. Као члан београдске мафије, после још једне неуспешне пљачке, због издаје, поново је у затвору. Успевши да побегне, принуђен је да напусти земљу и једине две особе које га воле, девојку и мајку. Одлази у Италију и након успешне освете постаје шеф југословенских мафијаша у целој Италији. Најзад је нашао свој пут правде, славе и богатства, али не и љубави. То је једино што га чека у Београду. Управо је завршио велики посао са другом за трке у Монци. Међутим, он неће моћи да види последњи круг у Монци.

Агенција ,,Communis’’ добила је прву награду за ТВ спот ,,Aqua Viva - Јелена Јанковић’’ у категорији спортски TVC на првом Београдском међународном FICTS  фестивалу - Фестивалу спортског филма, видеа и тв програма. Награду - статуу београдског победника примио је Аца Бошковић, редитељ и директор продукције. Организатори Фестивала су Фонд спорта и олимпизма (Фонд за развој и промоцију културно историјских добара из области спорта и олимпизма), Олимпијски комитет Србије и Југословенска кинотека а фестивал је одржан под покровитељством Међународне федерације за спортски филм и телевизију (FICTS) и Светске асоцијације Олимпијаца (WОА). Партнер је Удружење спортских новинара Србије. Београд, Улица кнеза Милоша, време поподневног саобраћајног шпица. Колоне аутомобила стоје због штрајка радника једне велике фабрике. Ту је и милиција... Изненада, из једног комбија излазе седморица људи у мантилима. Возачи и пролазници у њима препознају популарне певаче и глумце. То су Бора Ђорђевић, Драган Николић, Душан Прелевић, Драган Бјелогрлић, Никола Којо, Влада (Марковић) и Бајка (Драгутин Балабан). Са њима је била ТВ екипа, предвођена редитељем Ацом Бошковићем. Возачи, штрајкачи и пролазници престали су да се љуте и почели да добацују разне шале и досетке. Да ли је то могуће? Наравно: то је Београд! Откуд ова група популарних лица на окупу? Снимали су музички спот песме ,,Београд’’, за коју је музику написао Влада Марковић, текст Петар Лазић, а аранжман Слоба Марковић. Извођаче су одмах крстили ,,седморица величанствених’’ а током снимања на крову зграде ЦК на Новом Београду, сами су себи прилепили функције ,,седам секретара СКОЈ-а’’... Песма је настала са жељом да буде поклон главном граду, који ће у људима поново изазвати некадашњи позитивни набој. Песма је први пут промовисана на додели Октобарских награда у Скупштини града. Град је и финансијски помогао да се цео пројекат оствари онако како су аутори замислили. Аца Бошковић, редитељ је човек пун енергије, па је скочио и рекао: ,,Ово ћу ја да режирам, не дам никоме"! Одмах је  ,,видео" песму и написао одличан сценарио. Тако се у по једном кадру појављују Душан Ковачевић у радничком оделу како на ,,Атељеу 212’’ исписује фирму, Бата Стојковић и Бора Тодоровић пију ракијицу у дворишту, Богдан Тирнанић као колпортер који ноћу продаје новине - истина, старе. Пролазници су свеједно прилазили и заиста куповали: знали су да је све то игра, али су хтели да се и сами поиграју... На Калемегдану је ноћу снимљена филхармонија младих ,,Борислав Пашћан’’, чији чланови имају најмање дванаест, а највише двадесет година. Зидине су биле дивно осветљене, било је и ватромета...