Вида Огњеновић (Дубочке, код Никшића, Краљевина Југославија, 14. август 1941.) српска је књижевница, преводилац, редитељка и дипломата. Одрасла је и школовала се у Србији. Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду 1963. и на Одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и телевизију 1965. Постдипломске студије је започела у Паризу на Сорбони а магистарски рад из теорије и праксе одбранила је на Универзитету у Минесоти, САД 1972. године. Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. За директора Драме Народног позоришта у Београду изабрана је 1977. године а по истеку четворогодишњег мандата, остала је на ангажману као стални редитељ. Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу (UCLА), Чикагу (UIC) од 1981-1982, а у оквиру предавачких турнеја, обишла је у неколико махова, као гост предавач, све веће универзитете САД (1985, 1991, 1997. и 1999.). Редовни је професор Академије уметности у Новом Саду и има звање емеритус професора на Академији лепих уметности и мултимедија у Београду, где је такође и саветник декана. Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велики број телевизијских и радио режија, од којих многе по сопственим текстовима. Написала је велики број драма, које су доживеле више поставки и бројна извођења а објављене су у различитим издањима. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска) а радила је и изван наше земље
Приповетке Виде Огњеновић смештене су у конкретно, историјско место, са препознатљивим временом и светом. Место су Сремски Карловци, значајни културни и духовни центар српскога народа, а време је друга половина 19. и прва 20. века, време у којем су Карловци доживели и процват и пропадање. У српску приповетку она на велика врата уводи свет руинираних и готово заборављених Сремских Карловаца, у којем су поред Срба, нашли уточиште и Немци, Јевреји, Мађари, Руси и други. Проза и драме су јој превођене на енглески, мађарски, македонски, немачки и друге језике. Вида Огњеновић је председник Српског ПЕН-а, а од септембра 2012. почасна потпредседница Међународног ПЕН конгреса. Оснивач је и уметнички руководилац Тврђава Театра. Преводи са енглеског и немачког језика. Једна је од оснивача Демократске странке. Била је амбасадорка у Норвешкој 2001.-2006. и Данској 2007.-2013. године. Живи и ради у Београду.
Добитница је многих значајних књижевних награда за књижевни и позоришни рад. Награде: Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Је ли било кнежеве вечере?, 1991, Просветина награда, за књигу приповедака Отровно млеко маслачка, 1994, Андрићева награда, за књигу приповедака Отровно млеко малслачка, 1994, Награда „Бранко Ћопић”, за књигу приповедака Отровно млеко малслачка, 1994, Награда „Карољ Сирмаи”, за књигу приповедака Отровно млеко маслачка, 1995, Награда „Павле Марковић Адамов”, за трилогију Отровно млеко маслачка, Кућа мртвих мириса, Стари сат, 1996, Награда „Рамонда Сербика”, 1998, Награда „Стефан Митров Љубиша”, за целокупно стваралаштво, 1999, Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Јегоров пут, 2001, Награда „Тодор Манојловић”, за 2003, Статуета „Јоаким Вујић”, за изузетан допринос развоју позоришне уметности Србије, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за књигу Прељубници, 2007, Награда „Кочићево перо”, за роман Посматрач птица, 2011, Награда „Кочићева књига”, за животно дело, 2011, Светска награда за хуманизам, Охридска академија за хуманизам, 2012, Награда „Прозарт”, Скопље, 2015. и Стеријина награда за текст савремене драме, за драму Козоцид, 2019. године.
Дела: Шекспироманија (театролошка студија, 1980), Страх од сценске расправе (театролошка студија, 1980), Меланхоличне драме (драме, 1991), Кањош Мацедоновић (драма, 1993), Девојка модре косе (драма, 1993), Сетне комедије (драме, 1994), Отровно млеко маслачка (приповетке, 1994), Кућа мртвих мириса (роман, 1995), Стари сат (приповетке, 1996), Милева Ајнштајн (драма, 1999), Јегоров пут (драма, 2000), Најлепше приповетке (2001), Драме I-III (2001-2002), Путовање у путопис (књига прозе, 2006), Прељубници (роман, 2006), Дон Крсто (драма, 2007), Насупрот пророчанству (есеји, 2007), Права адреса (приповетке, 2007), Нема више наивних питања (разговори, 2008), Посматрач птица (роман, 2010), Насупрот пророчанству (есеји, 2010), Живи примери (приповетке, 2012), Висока волтажа (есеји, 2014), Максимум (роман, 2017), Козоцид (драма, 2019) и Поетеса - Милица Стојадиновић Српкиња (драма, 2022).
