Адам Пуслојић (Кобишница, Краљевина Југославија, 11. март 1943. - Београд, Србија, 31. децембар 2022.) био је српски књижевник, песник и преводилац. Рођен је 11. марта 1943. године у селу Кобишница код Неготина, у породици влашког порекла. Један је од зачетника песничког правца или покрета под називом клокотризам. Преводио је са румунског и руског језика, највише преводећи румунског песника Никиту Станескуа. Пуслојић је прву збирку песама „Постоји земља” објавио 1967. године, а био је дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије, као и Удружења књижевних преводилаца Србије, Српског ПЕН – центра и почасни члан Академије Румуније. Објавио је и збирке „Падам ка небу” (1970), „Идем смрти на подшишавање” (1972), „Негледуш” (1973), „Религија пса” (1974) и бројне друге.

Током седамдесетих година двадесетог века, био је у уредништву часописа Књижевна реч. Био је почасни члан Румунске академије од 1995. године. Био је почасни грађанин Неготина. Био је члан Српског ПЕН-клуба, Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије. Августа 2021. у Националном музеју румунске књижевности додељена му је Награда „Михај Еминеску” за поезију и превод. Пуслојић је објавио неколико књига песама на румунском језику, као и бројне преводе са тог и руског језика. По­е­зи­ја Пу­сло­ји­ћа об­ја­вље­на је у ви­ше од двадесет ан­то­ло­ги­ја у зе­мљи и све­ту, а превођен је у Ру­му­ни­ји, Ита­ли­ји, Ма­ке­до­ни­ји, Францу­ској, Ру­си­ји, Не­мач­кој, Бу­гар­ској, Ма­ђар­ској, Ма­ле­зи­ји, Бе­ло­ру­си­ји и Молдавији. Преминуо је 31. децембра 2022. године. Вест о смрти саопштило је Удружење књижевника Србије (УКС). Песник, преводилац и члан Удружења књижевника Србије Адам Пуслојић сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Награде: Награда „Милан Ракић”, за књигу песама Религија пса, 1975, Награда „Милош Н. Ђурић”, за препев књиге Једино мој живот Никите Станескуа, 1985, Награда „Лазар Вучковић”, за песму „Грачанички триптих”, 1985, Награда „Златни беочуг”, 1990, Вукова награда, 1992, Награда „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића”, 1997, Награда „Свети Ђорђе”, Уздин, 1998, Награда „Златни Орфеј”, 2005, Награда „Круна кнеза Лазара”, за свеукупно стваралаштво, 2006, Награда „Повеља Мораве”, 2007, Награда Госпојинских сусрета песника, за беседу, 2007, Награда „Арка”, за књигу изабраних песама Зидање источног плача / Сидањето на источниот плач, 2010, Награда „Србољуб Митић”, за збирку песама Део мог крика, 2014, Награда Сабора духовне поезије, за песму „Исус на Косову”, Раковица, 2014, Повеља Удружења књижевника Србије, 2014, Награда академије „Иво Андрић”, за животно дело, 2014, Награда „Felix Romuliana”, 2015, Велика базјашка повеља, 2016, Награда „Васко Попа”, за књигу Somnabulia Balcanica, 2017. и Награда „Михај Еминеску” за поезију и превод, Румунија, 2021. године.

Дела - Поезија: Постоји земља, Београд, 1967, Падам ка небу, Београд, 1970, Идем смрти на подшишивање, Београд, 1972, Религија пса, Београд, 1974, Бекство у дактилографски вез, Београд, 1977, Плесме, Београд, 1977, Прелом, Београд, 1979, Дародавац, Београд, 1980, Окована уста, 1982, Капија на истоку, Београд, 1987, Крвоток, Београд, 1987, Оноземља, Београд, 1988, Музеј црне крајине, Неготин, 1989, Пандемонијум, Београд, 1989, Песме из сенке, Панчево, 1992, Сариндар, Нови Сад, 1997, Очевидац, Београд - Погдорица, 1998, Зидање источног плача, Београд, 1998, Распелник, Београд, 2002, Нови господар ваздуха, Сремски Карловци - Нови Сад, 2003, Песме из Херисауа, Сремски Карловци – Нови Сад, 2003, Књига Адамова, Неготин, 2004, Боравак и стид, Приштина, 2007, Негледуш, Београд, 2007, Окајнице, Београд, 2007, Дужник, Неготин, 2010, Ваздушна линија смрти, Београд, 2011, Укратко / In Short, Смедерево, 2012, Део мога крика, Неготин, 2013, Ој, на Косову, Београд 2014, Тајна вечера у Осмици, Неготин, 2015, Somnabulia Balcanica, Неготин, 2016. и Тесламентарно, Београд, 2019. године.