Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 - Београд, 30. новембар 2009, знак зодијака ,,Вага”, подзнак ,,Шкорпија”, по астечком хороскопу „Змија“) је био српски прозни писац, историчар српске књижевности XVII-XIX века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, професор универзитета. Био је члан Српске академије наука и уметности од 1991. године и члан Société Européenne de Culture и српског ПЕН-а. Познат као писац нелинеарне, интерактивне прозе (романи, приче, драме). Милорад Павић је један од наjчитанијих савремених писаца са Балкана, прeведен на тридесет шест језика у више од три стотине издања.
Милорад Павић је био романсијер, приповедач, песник и драмски писац. До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, Израела, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Био је ожењен са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар.
На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману Предео сликан чајем (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман Унутрашња страна ветрa, па Последњу љубав у Цариграду (приручник за гатање) 1994. године. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се Шешир од рибље коже (љубавна прича) 1996, Стаклени пуж (приче са Интернета) 1998, Кутија за писање 1999, те романи Звездани плашт (астролошки водич за неупућене) 2000. године и Уникат 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу (Весела игра у седам слика); Друго тело (2006), Позориште од хартије (приче, 2007), Све приче (2008) и Вештачки младеж (Три кратка нелинеарна романа о љубави, 2009).
Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: НИН-ова награда за роман Хазарски речник; награда „Меша Селимовић“ за 1988; награда Народне библиотеке Србије за 1988; награда „Борисав Станковић“ за 1992; сребрна медаља Феликс Ромулијана за 1992; Октобарска награда града Београда за 1992; Просветина награда за 1994; награда „Стефан Митров Љубиша“ за 1994; „Кочићева награда“ за 1994; „Вукова награда“ за 1996; награда „Душан Васиљев“ 2000. и „Андрићева награда“ 2001. године.
Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. године, од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар Јанковић. Био је почасни доктор Софијског универзитета и председник Српско-украјинског друштва, члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета. Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду. Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану, у ком је живео у Београду. У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године. Адаптације Павићевих дела, филм и телевизија: Црвена краљица (играни ТВ филм, 1981), режија Мирослав Међимурец, Србија, Византијско плаво (играни филм, 1993), режија Драган Маринковић, Србија, Vendedor de sueños futures, Milorad Pavic (кратки филм, анимација, 2008), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, Стеклянная лампа (играни филм, 2009), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија.
