Светлана Велмар Јанковић рођена је у Београду, 1. фебруара 1933. године. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду Француски језик и књижевност. Област рада академика Светлане Велмар Јанковић била је књижевност. Академик Велмар Јанковић била је у уредништву часописа Књижевност и члан уређивачког колегијума Издавачког предузећа Просветa (1971-1989). Такође била је уредник Просветиних едиција прозе и есејистике домаћих аутора, лектире за средње школе и оснивач Библиотеке „Баштина”. Дописни члан Одељења језика и књижевности постала је 2. новембра 2006. године а редовни члан САНУ је од 5. новембра 2009. године. Академик Светлана Велмар Јанковић дала је изузетни допринос српској и светској књижевности и својим делима обогатила је опус наше савремене књижевности и књижевне критике.
Добитница је бројних награда: награде „Меша Селимовић” за роман Лагум (1990), затим „Исидора Секулић”, НИН-ове награде за роман године Бездно (1995), потом награде „Иво Андрић”, као и награде „Ђорђе Јовановић”, па „Бора Станковић”, награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1992. години ,,Невен”. Нису изостале ни награде „Политикиног Забавника” и „6. април” за животно дело о Београду и друге. Жак Ширак јој је лично доделио Орден витеза Легије части.
Светлана Велмар Јанковић је најстаријем унуку Марку посветила Књигу о Марку, а Ави Милени и близанцима Алекси и Луки дело Очаране наочаре. Светланин отац Владимир Велмар Јанковић, књижевник, драмски писац, критичар и психолог, био је помоћник министра просвете у влади Милана Недића, због чега је касније живео као емигрант у Шпанији, а она је често истицала како је управо Владимир додао презиме Велмар јер је желео, када је почео да пише, да се непрекидно сећа својих родитеља и зато је свом презимену додао Велмар. „Вел” је први слог имена Велимир, како се звао Светланин деда по оцу а „мар”” је први слог имена Марија, како се звала Светланина бака, рођена Матијашевић. Њена мајка се школовала у Паризу и као млада београдска лепотица из добре куће, објавила је неколико својих књижевних радова у „Мисли” Ранка Младеновића, под именом Мими Вуловић. Неколико књига Светлане Велмар Јанковић прожето је тешким, личним, животним искуствима. Оца је први пут поново видела 1969. године, у Фиренци, када је и сазнала какав му је био емигрантски живот, колико је пута морао да мења места боравка и имена под којима се скривао, да би се скрасио у Шпанији. Како је често говорила, породица јој је била духовни ослонац, али испоставило се и извор патње. Прерано је остала без првог супруга, новинара Миодрага Протића, са којим је добила сина Ђорђа, који већ годинама са породицом живи у Америци. Касније јој је животни сапутник и главни ослонац постао Жарко Рошуљ, књижевни историчар, писац и истраживач.
Писала је есеје, али се као прозаиста огласила после дуге паузе, романом Лагум (1990), за који је добила награду „Меша Селимовић”. Неколико година касније, у Француској, Лагум је сврстан међу 20 најбољих књига објављених 1997. године, уз оцену да је реч о малом ремек-делу. Уследиле су књиге Дорћол, Бездно, Нигдина, Востаније, Врачар, Гласови, Савременици, Уклетници, драме: Жезло и Кнез Михаило, Капија Балкана, монографија о Београду, приче за децу Књига за Марка, први део аутобиографске прозе Прозраци и Светилник.
