Игор Мандић (Шибеник, Kраљевина Југославија, 20. новембар 1939. - Загреб, Хрватска, 13. март 2022.) био је књижевник, есејиста, фељтониста, полемичар, као и књижевни и музички критичар. Завршио је студије компаративне књижевности на Филозофском факултету у Загребу 1963. године. Од 1966. био је запослен у Вјеснику, као критичар у дневним новинама, као колумнист Вјесника у сриједу, интерни рецензент, уредник и аутор текстова у појединим Вјесниковим издањима. Од 1993. до 1995. писао је културолошке коментаре за Слободну Далмацију, а 1997. прешао у слободне уметнике, и објављивао је у разним листовима, између осталих и у Новом Пламену. Био је главни уредник новина Вјесник (2000.). Дугогодишњи је сарадник многих радио-телевизијских центара. Године 2005. добио је награду новинарског друштва за животно дело. Живео је и радио у Загребу. Након што му је у поподневним часовима 13. марта 2022. године позлило у стану у коме је живео, завршио је у болници и преминуо истог дана у 82. години.
Мандић је у емисији Недељом у два рекао да је у Хрватској названи Домовински рат био ,,грађански рат" и да се није радило о агресији него о регресији јер је било нормално очекивати побуну Срба на стање у Хрватској. Противио се независности Kосова јер је сматрао да је Kосмет српска земља. Такође је изјавио како се противи независности Црне Горе. Сматрао је да су Срби и Хрвати ,,два племена истога народа" и наглашавао да је за поновно стварање федералне заједнице. Део Мандићеве изјаве с комеморације у Јадовну 26. јуна 2011. (према писању Новости): ,,Усташки кољачки менталитет још столује у хрватском народу и то могу викати с небодера на загребачком Тргу Републике." ... ,,Док год постоје злоћудни повици на стадионима, графити... а иза тога мржња и ирационално бјеснило потпомогнути политиком, неће бити среће. Што је најгоре, иза свега се крије и интерес цијеле фашистичке Еуропе." „Пријапов проблем“, 1999, поднаслов „вулгарни есеји или есеји о вулгарности“, је збирка Мандићевих есеја која је првобитно објављена у Еротици између 1985. и 1992. године.
Дела: Уз длаку, критике (Загреб, 1970.), Мистериум телевисионис, есеји (Сплит, 1972.), Гола маса, фељтони (Загреб, 1973.), Њежно срце, полемике (Загреб, 1975.), Митологија свакидашњег живота, фељтони (Ријека, 1976.), Од Баха до Цагеа, есеји, критике (Загреб, 1977.), 101 кратка критика (Загреб, 1977.), У сјени оцвале глазбе, полемике (Загреб, 1977.), Полицајци духа, полемике (Загреб, 1979.), Шок садашњости, есеји (Загреб, 1979.), Арсен, монографија (Загреб, 1983.), Kњижевност и медијска култура, есеји (Загреб, 1984.), Што, заправо, хоће те жене?, фељтони (Загреб, 1984., Вараждин и Пула, 1985.), Принципи кримића, есеји (Београд, 1985.), Једна антологија хрватске поратне поезије, антологија (Прокупље, Загреб, 1987.), Збогом драги Kрлежа, полемике (Београд, 1988.), Брачна кухиња, фељтони /са Славицом Мандић/ (Загреб, 1989.), Екстазе и мамурлуци, есеји (Загреб, 1989.), Романи кризе, критике (Београд, 1996.), Kњижевно (ст)ратиште, критике (Загреб, 1998.), За нашу ствар, критике, полемике (Загреб, 1999.; II проширено издање, Београд, 2001.), Пријапов проблем, есеји (1999.), Између дв(иј)е ватре, колумне (Београд, 2000.), Бијела врана, колумне-полемике (Загреб, 2002.), Слобода лајања и Заузето, Хрват (Загреб, 2012.), Хитна служба; избор колумни из "Вјесника" 1999. – 2005. (Загреб, 2005.), Себи под кожу. Нехотична аутобиографија (Загреб, 2006.), Брачна кухиња /са Славицом Мандић/ (Загреб, 2006.), Нотес - ВУС 1968-1972 (Загреб, 2007.), У задњи час. Аутобиографски реалити шоу (Загреб, 2009.).
