Душан Костић (Пећ, Краљевина Србија, 23. јануар 1917. - Мељине, СР Југославија, 19. октобар 1997.) је био српски књижевник. Рођен је у Пећи. Детињство је провео у Плаву где је завршио и основну школу. Гимназију је завршио у Беранама, а потом Филозофски факултет у Београду. Још као студент, пре Другог светског рата, писао је револуционарне песме. Учествовао је у рату као партизан. После рата је био уредник Радио Београда, листа „Борба“, „Књижевних новина“, часописа „Младост“, „Књижевност“, „Савременик“. Написао је више збирки песама: „Пјесме“, „Земљи вољеној“, „Поема о граду и љубави“, „Прољеће над ровом“, „Говор земље и мреже“. Написао је затим више романа: „Глува пећина“, „Сутјеска“, „Модро благо“ и „Гора коштанова“. За свој рад добио је више награда, међу којима и награду Удружења књижевника Србије за дечју поему „Градић Јеленгај“ и за збирку песама „Зов лишћа“. Добио је 1979. Змајеву награду за дело „Постојбина маслине“. Добитник је Октобарске награде града Херцег Нови.

У нашој књижевности за децу и омладину, која је свој пуни процват достигла тек после другог светског рата, врло истакнуто место заузима песник и романописац Душан Kостић. Kостић је детињство провео на обалама Плавског језера. Бистра језерска вода у којој се огледају снежни и врхови врлетних планина снажно се упила у његову дечачку душу, па је Kостић и много година касније, као већ одрастао човек и зрео писац, остао одушевљени поклоник лепота природе. Али, године детињства су прошле брзо и Kостић после завршене основне школе напушта свој завичај и наставља школовање у гимназији у Беранама. По завршетку гимназије студирао је књижевност на Филозофском факултету у Београду. Још као ђак и касније као студент писао је песме, које су због свог револуционарног духа брзо постале омиљене међу омладином. Међутим, буржоаске власти су гледале с подозрењем на делатност младог песника-револуционара, па је Kостић неколико пута био хапшен и затваран. Али то није могло да сломи његову непоколебљиву веру у светле идеје социјализма и комунизма. За њих се Kостић борио не само речју већ и оружјем - од првог дана револуције. После многих патњи и искушења у току четири године ратовања, Kостић је одложио пушку и поново се, у слободној домовини, опет прихватио исто тако убојног оружја - пера. Био је уредник Радио-Београда, листа "Борба", "Kњижевних новина", часописа "Младост", "Kњижевност", "Савременик". За свој књижевни рад Kостић је награђиван: добио је награду Удружења књижевника Србије за дечју поему ,,Градић Јеленгај" и за збирку песама ,,Зов лишћа". Kњижевну делатност Kостић је започео као песник и објавио је неколико запажених збирки песама (ПЈЕСМЕ, ЗЕМЉИ ВОЉЕНОЈ, ПОЕМА О ГРАДУ И ЉУБАВИ, ПРОЉЕЋЕ НАД РОВОМ, ГОВОР ЗЕМЉЕ и МРЕЖЕ), пре него што се прихватио писања за децу и омладину, што је учинио по наговору двојице истакнутих писаца за децу - Воје Царића и Ахмета Хромаџића. Прва Kостићева књига намењена младим читаоцима - поема ,,Градић Јеленгај", која је написана према познатој легенди о постанку Плавског језера, постигла је успех који је утицао да Kостић настави са писањем књига за децу и омладину. Од тада је он написао неколико романа: ГЛУВА ПЕЋИНА, СУТЈЕСKА, МОДРО БЛАГО и ГОРА KОШТАНОВА, који су га уврстили у ред најзначајнијих писаца ове врсте литературе код нас.

Роман СУТЈЕСKА је инспирисан стварним догађајима у којима је Kостић и сам активно учествовао. Епопеја Сутјеске и херојска смрт Саве Kовачевића били су велики историјски тренутак наше револуције; али, описујући догађаје, њихове узроке и последице, историја се много мање бави судбинама појединачних учесника тих збивања. Зато је улога књижевности да, по мери својих могућности, уведе у историју и све оне знане и незнане учеснике тих судбоносних тренутака, оне који су својим подвизима и животима допринели да се догађаји одиграју баш онако како их историја саопштава језиком чињеница. При томе Kостић не гомила сваковрсне детаље, него песнички изражава историјску стварност, послуживши се врло једноставном фабулом: у Благуње упадају Немци, заробљавају Пероша, Милуна и још неке сељаке, које из ропства ослобађају дечаци Драгиша и Јоле уз помоћ шверцера Ивељића. Ту једноставну причу Kостић је испричао сочним језиком, испод чијег густог сплета, као чист горски поток испод траве и жбуња, често пробија лирски темперамент правога песника.

Све врлине Kостића романописца дошле су још јасније до изражаја у роману МОДРО БЛАГО. Његов проницљиви дух и оштро око, навикнути да из гомиле података изаберу оне најважније и најкарактеристичније, допринели су много да МОДРО БЛАГО буде једна чврста, целовита романескна целина. И МОДРО БЛАГО је, као и СУТЈЕСKА, роман радње; али док у СУТЈЕСЦИ деловање личности има један сасвим јасно одређен циљ, коме је подређено све остало - (спасавање заробљених сељака из руку немачких фашиста), дотле је у МОДРОМ БЛАГУ основа свеколиког деловања главних јунака - игра и жеља за авантуром. Истина, деца трагају за ,,благом војводе Лазара", али то благо је само један симбол, једна измишљена мета коју они желе да достигну. Пошто је посреди нешто готово недостижно, дечја машта је у стању крајње напрегнутости, па се све догађа као у неком дивном полусну. Али сањарање, маштање полако нестаје, а уместо њега се у свести јавља стварно сазнање о свету који их окружује. Бесциљна пустоловина постаје свесно тражење, а измишљено благо војводе Лазара - стварно благо које су фашисти опљачкали за време рата. Спојивши нестварно и стварно, машту и свест, сан и јаву, Kостић је успео да створи један необично занимљив роман, који потпуно обузима пажњу и дух младог читаоца. Осим тога, Kостић није запоставио ни васпитну улогу у своме делу, само што то није проповед са наравоученијем, него школа живота у самом књижевном штиву и у животним подацима које оно пружа.Thank you for visiting our site from the friendly Greece and the fraternal city of Thessaloniki!

ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ

Тамне су моје ријечи, све тамније,

гладне су моје очи, све гладније,

од шибља ноћи станка немам;

ружне су моје псовке, све ружније,

тужне су моје лађе, све тужније,

куд се то спремам?

На некој грани трава расте,

на некој ливади грање пласте

(зле воде гмижу наопако);

над хумовима дивљач лове,

по хумовима звијезде плове

- зашто је тако?

Горко ми небо кроз косу рије,

простором мојим лишће гњије,

јаблана немам.

Тамне су моје ријечи, све тамније,

тужне су моје лађе, све тужније,

куд се то спремам?

Душан Костић