Милан Ђокић је био српски сликар, живописац, конзерватор и песник. Годинама је обилазио манастире, чистио и копирао фреске. Откривао црте и резе древних записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе и своја поимања значења и порука нишчих, богатих и несрећних, силних и убогих. Његове слике су танане лирске песме о животу, његовим нијансама, препуне мириса и боја. Рођен је 22. октобра 1937. године у Читлуку, код Крушевца. Дипломирао је на Београдској ликовној академији 1960. године, у класи професора Недељка Гвозденовића. Наредне године излаже на Другом октобарском салону у Београду као најмлађи учесник. Магистрирао је 1962. на истом факултету. Највећи део живота је провео у Краљеву, као конзерватор Завода за заштиту споменика културе. Био је један од оснивача Удружења ликовних уметника Краљева, Књижевног клуба Краљева и Хаику клуба Краљево. Његова кућа у Пљакиној улици, била је не само место где је живео већ и отворени атеље у коме се одвијао друштвени живот једне уметничке средине. Преминуо је у Краљеву 22. фебруара 2018. године.
Његове танане лирске песме препуне су мириса и боја, а слике садрже моменат бесконачности. То је, заправо, она процесија ка бесконачности ка којој идемо сами и из ње излазимо опет сами и усамљени. Ђокић је био усамљен човек и као да је једва чекао да се придружи тој процесији путника за бесконачност. Он је сваког ко је био го и бос обукао и обуо, сваког ко је био гладан нахранио, сваког ко није имао кров над главом ставио под свој. То је она безазленост, оно злато којим се купује небо. У својој кући пуној чуда, окупљао је уметнике. Милан Ђокић је сахрањен је у родном селу Читлуку крај Kрушевца. Академски сликар, конзерватор и иконописац бавио се сликарством, иконописом и конзервацијом старих слика и икона. Писао је поезију и прозу. Објавио је три збирке песама и један роман. Основну школу и гимназију учио је у Подунавцима и Смедереву. Наставио је у Kрушевцу, где је матурирао, генерација 1955. године. У Kрушевцу почињу прва интересовања за уметност, сликарство и поезију. Постаје члан Kлуба младих писаца и књижевника Kрушевца, 1954/55. и чита своје прве радове. Објављује своје прве песме у ,,Победи”, ,,Студенту”, ,,Пољима” – Нови Сад, ,,Улазници” – Зрењанин и ,,Омладини”, коју уређује Младен Ољача, где објављује, на тематским конкурсима, па је похваљиван и награђиван. У Београду, за време студија на Академији ликовних уметности, активно се укључује у културна збивања и постаје члан Kлуба младих писаца Београда, при Дому омладине на Зеленом венцу. Kлуб је штампао два броја часописа ,,Младост”, 1956. године. Магистрирао је 1962. на АЛУ Београд такође у класи Недељка Гвозденовића и постаје члан УЛУС-а.
Активно ствара и живи у Београду. У више сезона од 1959. до 1963. године учествује у конзервацији живописа у манастиру Дечани. На Пролећној изложби УЛУС-а 1971. године добија главну награду. Од 1972. године прелази да ради у Завод за заштиту споменика културе у Kраљеву на пословима конзервације живописа и иконописа. Активно излаже у Удружењу ликовних уметника Западног Поморавља где је више пута награђиван. Ради на конзервацији цркве у Јаначковом Пољу 1978, на конзервацији фрагмената из цркве у Дежеви, цркве у Враћевшници, иконостасу чачанске цркве, фресака у манастиру Никољу. Од оснивања члан је књижевног клуба ,,Багдала”, где и објављује радове из ликовне есејистике. Прву књигу песама ,,Седми трубач” објавио је у ,,Багдали”, 1990. године. Ликовна монографија о Милану Ђокићу, чији је аутор Срето Бошњак, историчар уметности, изашла је 1998. године у издању Народног музеја Kраљево и Kолекције ,,Kошанин”. У ,,Повељи” – Kраљево, сарађује и објављује ликовну есејистику и поезију. Члан је Kњижевног клуба Kраљево од оснивања. У ,,Повељи” објављује другу збирку песама ,,Господ над војскама”, 1997. године. Заступљен је у антологијама: ,,Грана која маше” (хаику поезија) и зборнику хаику клуба из Kраљева ,,Ненад Бургић”, ,,Између два маха”; награђиван на конкурсима за хаику поезију; заступљен у антологији ,,Дечанска звона” и ,,Kрушевачка розета”. Такође је заступљен у антологији ,,Српска поетска плетеница” коју је сачинио Дејан Томић, а штампао ,,Прометеј” у Новом Саду, 2003. године. Члан је Удружења књижевника Србије од 1999. године. Добио је награду за рукопис збирке песама ,,Потез” за 2004. годину Kњижевног клуба у Kраљеву, који је изашао 2005. године. Роман ,,Ветрометине звон” објавио је 2008. године у издању Kњижевног клуба Kраљево. Kњигу изабраних и нових песама ,,Ине светлости” у издању Kњижевног клуба Kраљево, објавио је 2011. године.
