Јулијан Флавије Клаудије (Iulianus Flavius Claudius), римски цар који је кратко владао средином четвртог века после Христа (од 361 до 363.) био је синовац Константина Великог који је, као што је познато, Миланским едиктом 313. године хришћанима дао слободу исповедања вере. Исти ти хришћани су, међутим, поменутом Јулијану наденули погрдни надимак Апостата, тј. Одступник, по коме је он и остао упамћен до дана данашњег. А шта је био разлог томе? То што је Јулијан најпре примио хришћанство, а онда га се одрекао, одступио од њега и вратио се паганизму коме је под изговором толеранције (како то познато звучи) покушао да врати статус државне религије.

Када је Европа недавно прославила хиљаду седам стотина година од како је Константин Велики објавио Милански едикт, одмах је заборавила и на Константина и на Едикт и као да се сва окренула ишчекивању појаве синовца Јулијана. Модерна, Уједињена Европа свој идентитет хоће да гради на дистанцирању, на одступништву од хришћанства, премда је оно чинило један од стубова на којима је почивала стара добра Европа.

Од кад је света и века на новцу је било ликова владара или пак истакнутих људи. Сигурно сте приметили да на Евру ликова нема. Знате ли зашто? Први лик који буде стављен на кованицу од 1 Евра биће лик Јулијана Апостате. Само, још је рано.