Сократ није био само татин, или само мамин син. Његов отац Софрониск је радио у камену, а мајка му Фенарета била је бабица. Он је, пак, и од оца и од мајке понешто наследио. Очев занат непосредно. Говорило се да су неке од скулптура на Акропољу његових руку дело, и бар у младости изгледа да је живео од тог заната. Мајчиним занатом, међутим, почео је да се бави већ под старост. Наравно, нису га звали да буде бабица на порођају.

Платон нам у дијалогу Теетет Сократовим устима говори о томе како је Сократ, сâм не будући у стању да рађа лепе мисли, почео помагати лепим младићима да их рађају, баш као што је и жена могла да постане бабица тек када више сама није могла да рађа. Порађање се, пак, одвијало у чувеним сократовским дијалозима и називано је Сократова мајеутика. Из ње се касније развила дијалектика. Како су се мисли зачињале, ко им је био отац, о томе нам ни Сократ ни Платон не говоре.

Фенаретино умење данас обављају добро огранизоване институције – породилишта. Софронисково умење преузеле су уметничке академије и уметници – вајари. Умење њиховог сина Сократа, међутим, није преузео нико. Оне који се данас представљају као Сократови наследници лепе мисли не интересују. Можда лепи младићи.