Године 416. пре Христа, трагички песник Агатон је о ленејским (фебруарским) Дионисијама у Атини победио у надметању трагичарâ, тим поводом уприличеним. Као што је и ред, у част своје победе приредио је симпосион, тј. гозбу или пијанку. Према Платону, на журку су били позвани: Сократ, Аристофан, Федар, Паусанија … друштво одабрано. Алкибијад је изгледа дошао непозван, касно ноћу, пошто се већ „урадио“ на неком другом месту.

Тридесетак година касније Платон је дешавања на тој пијанки реконструисао у дијалогу под насловом – Симпосион. Удесио је тако да се тог догађаја сећа Аполодор, његов исписник, који је опет о томе слушао од извесног Аристодема који се на журезу прошверцовао уз Сократа, од којега се иначе није одвајао.

Подразумева се да се на гозби пило добро вино, да се пило „кол’ко ’оћеш“, а разговарало се о љубави, на начин који је бар у једном делу импоновао ономе што се данас зове gay-популација.

Но, нама није то интересантно. Интересантан крај и пијанке и разговора. Поменути Аристодем је, наиме, у неко доба уморан заспао. Када се пред зору пробудио, сви су се већ били разишли, а он је затекао само трагичара Агатона, комедиографа Аристофана и ироничара Сократа. Овај последњи је прву двојицу „нагонио на признање да исти човек треба да уме саставити и комедију и трагедију“. Наравно, Платонова интенција била је да је управо Сократ тај „прави“ песник, а философија – оно што је изнад трагедије и комедије.

Српска философија (и не само философија, него и духовност уопште) на почетку двадесет првог века остварила је овај Платонов идеал. Кад је човек погледа, не зна да ли пре да се смеје или да плаче.

Дејан Ј. Лучић